Model društvene komunikacije kao uzrok masovnih ubistava: Zašto od maja živimo u društvu u kojem je agresivnost glavna tema?

U pokušaju da se uspostave odnosi koji vode izrastanju mladih ljudi u zadovoljne, funkcionalne pojedince, jasno je da se društvo osvrće na probleme i traga za rešenjima.

No, bude li perspektiva kroz koju se problem posmatra isključivo dnevno politička, ne uzimajući u obzir relevantna stručna znanja, društvo nema mnogo šansi za suštinskim boljitkom.

Ne zaboravimo da društvo o kojem pričamo smo svi mi. Da li je to zaista svet u kojem želimo da živimo?

Situacije masovnih ubistava vatrenim oružjem u školama su, nažalost, realnost i drugih država, među kojima je SAD.

Samo od 1999. godine, nakon masovnog ubistva učenika u srednjoj školi Columbine koje je posebno uzdrmalo američko društvo (što je bio podstrek da na ovu temu progovori i Michael Moore u svom čuvenom filmu Bowling for Columbine), u SAD-u je bilo 386 slučajeva masovnog ubistva vatrenim oružjem u školama.

Više od 356.000 učenika je bilo izloženo ovim incidentima. Američki psiholozi i psihijatri su, u želji da osvetle ovu pojavu kako bi se mogla prevenirati, izveli brojna istraživanja.

Rezultati su veoma rečiti, i važan su izvor informacija na kojima možemo da učimo i kreiramo intervencije prilagođene uslovima u kojima mi živimo.

Suštinsko razumevanje pojave masovnih ubistava vatrenim oružjem počinjenih u školama otežavaju, između ostalog, stereotipi koji se pripisuju počiniteljima.

Jedan od stereotipa koji se često vezuje za počinioce ovog dela jeste da su u pitanju osobe koje imaju problem mentalnog zdravlja. Rezultat su razmišljanja u pravcu koji je, verujem, svakom od nas razumljiv – koja bi to „normalna“ osoba počinila nešto tako strašno?

U članku objavljenom u Harvardskom psihijatrijskom pregledu autori dr sc. med. Jonathan M. Metzl, dr Jennifer Piemonte i dr sc. med. Tara McKay istražuju pretpostavku da su počinitelji masovnih ubistava u školama osobe sa prethodno postojećim psihopatološkim obeležjima. Rezultat pokazuje da svega 25% počinilaca ovog dela ima određeno mentalno obolenje.

Navode i druga istraživanja, među kojima je i veoma opsežno ispitivanje sprovedeno od strane FBI-ja (ispitivana su 63 incidenta koja su se desila između 2000. i 2013) koje takođe vodi do zaključka da među počiniteljima masovnih ubistava upotrebom vatrenog oružja 25% njih ima određeno psihijatrijsko oboljenje.

Dakle, ostaje čak 75% počinitelja kod kojih se ovaj čin, koliko god strašan bio, ne može pripisati prethodno postojećoj psihopatologiji.

Autori sugerišu više pravaca razmišljanja u cilju preveniranja masovnih ubistava vatrenim oružjem.

Između ostalog navode da je važno da se „pomerimo od pojednostavljenog profiliranja počinitelja masovnih ubistava u maniru pronađite dijagnozu počinitelju koja u javnost dopiru preko medija, ka smeštanju motivatora destruktivnog ponašanja u kontekst viših društvenih struktura i kulturoloških obrazaca“.

Pozivaju se na istraživanja drugih autora (Steadman, Tuason,…) čiji rezultati ukazuju da je čin ozbiljnog nasilja u većoj meri povezan sa društvenim faktorima koji mogu podstaći agresivnost kao što su siromaštvo, nezaposlenost, neizvesnost egzistencije, i sl.

Imajući u vidu naš specifični društveni kontekst ne možemo da ne pridodamo listi društvenih faktora valorizaciju i legitimizaciju nasilja kroz nastupe političara toliko prisutne u medijima (od obraćanja članova parlamenta u skupštini, preko obraćanja predsednika države direktoru Puteva Srbija Drobnjaku, do prenošenja tog modela u obraćanju gradonačelnika Beograda Šapića saradnicima pred konferenciju za štampu).

Dominantni model se prenosi kroz celu društvenu strukturu, sa televizora silazi u kancelarije, škole, na ulicu.

Druga pretpostavka prisutna u javnosti, uzrok masovnih ubistava vatrenim oružjem u školama vidi u intenzivnom igranju agresivnih video-igara. Na našu sreću, ova pretpostavka je takođe bila predmet istraživanja psihologa.

U časopisu Američke asocijacije psihologa autori (Patrick M. Markey, Erica B. Slotter, James D. Ivory, Mary Beth Oliver, i Omar Maglalang) navode da istraživanja vršena u ovoj oblasti pokazuju da igranje agresivnih video-igara nije povezano sa aktima nasilja u realnom svetu kao što su masovna ubistva u školama.

Smeštanje uzročnika masovnih ubistava vatrenim oružjem u igranje agresivnih video igara kao i smeštanje uzroka u navodno mentalno oboljenje, fokusira odgovornost za počinjeno delo u pojedinca.

To dalje znači da su koraci koji se preduzimaju sa ciljem prevencije, sve izmene o kojima se razmišlja, takođe usmerene samo na pojedinca – počinitelja (kao što su nadležni u jednom trenutku razmatrali da se od nastavnika traži da prepoznaju buduće potencijalne počinitelje među svojim đacima).

Ovakav način sagledavanja nosi sa sobom opasnost skretanja pogleda od širih društvenih faktora. Bavimo se pitanjem šta nije u redu sa pojedincem-počiniteljem, a ne razmišljamo o tome šta nije u redu u društvu, i šta treba menjati na širem društveno-političkom planu.

Ako uobičajene pretpostavke ne pružaju objašnjenje uzroka masovnih ubistava u školama, šta pruža objašnjenje?

Profesorka psihologije dr Robin Kowalski u članku Ubistva vatrenim oružjem u školi: šta znamo o njima i šta možemo učiniti da ih sprečimo navodi rezultate svog istraživanja psiholoških karakteristika počinitelja ovog dela u američkim školama.

Polovina počinitelja ima istorijat odbacivanja od strane vršnjaka, neki su bili izloženi i zlostavljanju od strane dece u školi. Imaju doživljaj da su beznačajni, bezvredni.

Jedan 16-godišnji počinitelj je izjavio: „Osećam se odbačenim, ne toliko usamljenim, već odbačenim. Osećam se tako stoga što iako je svakodnevno ponašanje prema meni obično pozitivno, negativno ponašanje me preseče, i loš osećaj me ne napušta brzo.“

Jedan 14-godišnji počinitelj je izjavio: „Osećao sam se kao da me niko ne želi.“

Tako da odgovor na gore postavljeno pitanje – koja bi normalna osoba tako nešto počinila jeste da je to mlada osoba koja trpi pritisak odbacivanja vršnjaka sa kojim do presudnog trenutka nije našla način da se nosi niti je dobila adekvatnu pomoć relevantnih profesionalaca, te je posegnula za sredstvom koje se u društvu validira kao legitimno – za agresijom ka drugima.

Vrativši se u naš kontekst, izneti podaci ukazuju da se promena koja bi značajno umanjila mogućnost da se slična tragedija ponovi ne krije u fokusiranju na maloletnog počinioca i predstavljanju počinioca kao zlo (što smo imali prilike da čujemo u medijima), već u fokusiranju na model ophođenja prema drugim ljudskim bićima koji će se prezentovati mladima.

Nasilje počinjeno u školi, na ulici, kod kuće počinje izgovorenom grubom reči, vređanjem, ismevanjem, bez razmišljanja o odjeku tih reči u osobi kojoj su upućene.

Godinama unazad tonemo u model komunikacije koji se sa najvišeg državnog nivoa širi i prožima sve situacije naše svakodnevice – komunikacije koja ponižava i oduzima svaku ljudskost sagovorniku, kreirajući atmosferu netrpeljivosti, grubosti, poništavanja ljudskih bića.

Dodatno zastrašuje potpuno odsustvo preuzimanja odgovornosti za posledice ovakvog činjenja. Kome odgovara ovakva situacija?

Verujem da većini građana ne odgovara. Vratimo poštovanje, solidarnost, ljubaznost, razumevanje među vrednosti koje naše društvo postavlja kao normu humanog (sa)života.

Autorka je psihološkinja i medijatorka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.