Modernizam ili somnabulizam

Samo pet dana pre, 7. maja 1999. godine, dok čudotvorac sa Tvrdoša nije pristigao u ovaj carski grad, NATO pakt je ubio 15 mojih Nišlija. Možda nije politički korektno, ali eufemizam za zločin ne postoji – NATO je ubio oca mog najboljeg prijatelja, učitelja u penziji, dok je na doksatu svoje kuće čekao unuka. Ubio je mog studenta, doduše ne u ambulanti Dečje klinike po kojoj su bombe takođe padale, nego u sedmom mesecu trudnoće, što je zločin učinio još gnusnijim. Ubio je još 13 mojih sugrađana, niških apostola. „Na sreću“ krivac je nađen – to je kontejner CBU-87 holandskog bombardera F-16, koji se drznuo da se ne otvori na vreme. Makar tako kaže nezavisna i demokratska istraga sprovedena od strane evropskih saveznika i SAD.

Naizgled naivno i nevino koketiranje aktuelne vlasti sa NATO paktom budi u meni osećaj gađenja i neverice – postaviti „pilota“ svih bombardera devedeset devete Tonija Blera za savetnika Vlade Srbije, samo 16 godina nakon je Sveti Vasilije Ostroški jasno pokazao ko je on i kakav je, ne smatram amnestijom, nego amnezijom. Amnestija, kaže Vujaklija, znači predavanje zaboravu neke krivice i oslobađanje od kazne aktom najvišeg organa vlasti, a amnezija gubitak sposobnosti sećanja za određeno vreme ili sadržaj. Ili je ipak najtačnija dijagnoza za ovo nepočinstvo sa Blerom Tonijem, anestezija i to kolektivna, u kojoj se nalazimo…

U malih naroda nikada nije bilo posebno povoljnog vremena za istrajavanje na osobenostima, na karakteru, samopoštovanju, na dostojanstvu pojedinca i nacionalnom ponosu. Pogotovo nije danas, kada tako željeni globalizam briše granice među narodima i ljudima, a uspostavlja nove, mnogo opasnije, unutar naroda i ljudi, pa počinjemo nepotrebno i apsurdno, groteskno čak da svi ličimo jedni na druge. Nekako se potajno plašim ideala da u ovoj Božjoj bašti svi govorimo jednim jezikom, gledamo jednim očima i imamo nepogovorni sistem vrednosti čije se dovođenje u pitanje smatra provincijalnim konzervativizmom. Savremena civilizacija nemilosrdno melje tradicionalne vrednosti, vrline i ideale. Mora li danas svet da liči na sarkofag iz koga je Indijana DŽons odavno odneo mumiju? Ima li na srpskom obzorju harizmatičnog lidera koji će se baviti našom dušom i našim srcem, sličnom energijom kojom se bavi MMF-om i pregovaračkim poglavljima naslovljenim zlokobnim brojkama? Možemo li makar da sačuvamo duh i karakter, ako Kosovo već ne možemo?

Nikada nije bilo nepoželjnije, nikada nije bilo opasnije jasno iskazivati sumnju u navodno neporecive istine, kakva je ona o budućnosti Srbije isključivo u naručju nekog Tonija Blera juniora… Živimo u diktaturi kratkih rečenica gde se najveće istine saopštavaju sa najmanjim brojem reči, jer to istine navodno čini neupitnim – savremeni čovek često neće i nema vremena da sumnja. Svaka sumnja smatra se retrogradnom navikom, gubitkom vremena – istine su univerzalne i nediskutabilne, da ne kažem evropske. Nakon decenija višepartizma naša politika nije odmakla od komunističkog stereotipa, od personalnog sukoba – gladni partijski aparatčici bez problema se obrušavaju i obračunavaju sa ličnošću, nadajući se naklonosti Vođe. Sukob sa idejama ili sumnjama ih ne zanima. A našeg Premijera svaka sumnja ljuti, smatra je uvredom. Nepokolebljivo se obrušavajući na sumnjače, potpomognut ružičastom štampom, uspeva u nameri da se sumnja obesmisli i da se na istu brzo zaboravi. Tako i na ovu – kako je u Nemanjinu zalutao Toni Bler?

Kome onda i kako da objasnim očaj i poniženje koje osećam kada pomislim na savetnika Vlade Srbije. I shvatam da tu nije važan kvalitet njegovog savetovanja – kakav je savetnik najbolje svedoči rezultat na skorašnjim britanskim izborima njegovih laburista, u čiju se kampanju uključio. Ali još teže mogu da prihvatim navodnu činjenicu da je to dobro za Srbiju samo zbog toga što je on Toni Bler! Tako pokazujemo svoj modernizam? Pre bih rekao somnabulizam.

*Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Nišu