Mogu da budu i ljudožderi samo da ne priznaju Kosovo 1Foto.EPA-EFE/CHRISTIAN BRUNA

Ovih dana dogodio se bizaran slučaj u Iranu. Da se tako nešto dogodilo bilo gde na zapadnoj hemisferi bio bi to još jedan od onih protesta-performansa koji su bili interesantni kada se prvi put sa njima počelo tamo šezdesetih godina, a danas ih ne bi zabeležili ni tabloidi. Međutim, nije tako svuda u svetu.

Policija za javni moral u Iranu koja čuva tekovine islamske revolucije i teokratsku diktaturu brutalno je uhapsila jednu studentkinju Teheranskog univerziteta. Pre toga su je isti dilberi maltretirali (iz izveštaja nije jasno zbog čega, a verovatno što nije nosila maramu kako valja).

Setimo se da je pretprošle godine takva policija zbog loše nošenog hidžaba privela i ubila od batina u zatvoru jednu mladu ženu. Posle toga su izbile demonstracije i neredi širom Irana u kojima je bilo poginulih i ranjenih, a masa učesnika je pohapšena, kažnjena zatvorom ili vešanjem.

Mogu da budu i ljudožderi samo da ne priznaju Kosovo 2
Foto: Medija centar

Ono što razlikuje ovaj slučaj jeste to da je ta mlada osoba u očajanju i besu zbog takvog postupanja skinula odeću sa sebe na javnom mestu ispred Univerziteta ostavši u donjem vešu. Šokantni prizor za Iran. Na fotografiji je vidimo kako u običnom (ne erotskom) donjem vešu sedi na nekoj betonskoj žardinjeri, ispred u kadru promiče neka muslimanka skroz pokrivena čadorom, a malo dalje na klupi sede dvojica mlađih muškaraca.

Nakon toga je ona privedena. Šta se od tada dešava sa njom u zatvoru i kako će biti kažnjena možemo pretpostaviti. Da se neki muškarac ili žena skine do gole kože i prošeta ulicama neke zapadne metropole to odavno nije štos. Međutim, za iransko društvo ovo predstavlja ogromnu hrabrost i moralni gest.

Koliko god se činilo da povod za ovaj tekst usred rata na Bliskom istoku u koji je umešan i Iran nije bitan, ovde se pokazuje da se velike stvari kriju iza naoko malih. Nikoga u Srbiji ovaj događaj nije podstakao na proteste ispred Iranske ambasade i Iranskog kulturnog centra. Nijedna nevladina organizacija niti jedno društvo za ženska prava ne nalazi za shodno da na ovo reaguje bilo kako.

Osetljive prirode koje traže da se za sva zanimanja obavezno izmisli i koristi oblik u ženskom rodu, organizacije koje se bore za istopolne brakove i pravo na usvajanje dece od strane istopolnih partnera nemaju šta da kažu na varvarstvo po kome nekakvi „čuvari morala“ špartaju gradom i premlaćuju pa čak i siluju devojke i žene koje neće da nose obavezan hidžab ili ga nose nemarno pa se kosa ipak vidi.

Mi znate volimo Iran uprkos svemu, jer to je država koja nije priznala (lažnu državu) Kosovo. I to je najvažnije, mogu da budu i ljudožderi samo da ne priznaju Kosovo.

Kako se varvarski režimi „normalizuju“? Najefikasniji način je kroz kulturu. Svako je imao nekakvu slavnu prošlost i svako ima da ponudi neke umetnike i naučnike iz dalje i bliže prošlosti. Onda vam neki diktator, svejedno koje provenijencije, prikazuje putem propagande kako je upravo on baštinik te slavne kulture sa kojom u suštini nema ništa. Svakog februara u Beogradu se održavaju Dani kulture Islamske Republike Iran. Pa nam tu prikazuju od stare persijske umetnosti kaligrafije, preko tepiha i ćilima, narodne muzike sve do savremenih filmova. Iranski kulturni centar organizovao je ove jeseni za učenike osnovnih škola u Srbiji temat o Iranu i njegovoj kulturi sa novčanim nagradama za najbolje. (Možemo misliti kako to treba napisati da bi se osvojila nagrada).

Trenutno se u Niškom kulturnom centru dešava Festival iranskog filma, naravno u odabiru Iranskog kulturnog centra. Tu neće biti iranskih autora i autorki koji su tamo zabranjeni, neki od njih su u zatvoru, drugi su morali da pobegnu u inostranstvo. Čime se „kupuju“ Evropljani željni kulture i duhovnosti? Filmovima koji tobože filozofski, dubokomisleno pristupaju stvarnosti, iz nekog metafizičkog ugla progovaraju o „svetskoj patnji“ i univerzalnoj sudbini čoveka. U odnosu na zapadnjačke filmove koji obiluju nasiljem i šuplji su, to deluje kao da ima dušu. Zapravo, takvi filmovi nastaju iz mnogo prozaičnijih razloga: zbog cenzure koja ne dozvoljava obradu stvarnih društvenih odnosa i problema. To predstavlja bekstvo tih stvaralaca od stvarnosti. Mnogi će reći da kultura ne treba da se obazire na političke simpatije i antipatije, ona je nešto što prevazilazi sve granice. Da, to je u načelu tako, ali ako se na posredan način kroz kulturu „pegla“ i „glazira“ jedan totalitaran sistem koji obespravljuje ljude, a pogotovu ljude ženskog pola, ako kulturna dostignuća služe za amortizaciju opravdano negativne slike jednog režima, onda bi se moglo postaviti pitanje zašto bi država učestvovala u svemu tome kroz institucionalnu podršku? Tridesetih godina prošloga stoleća u Trećem rajhu i u Italiji snimani su eskapistički filmovi sa zvezdama koje su očaravale bioskopsku publiku širom Evrope. LJubavni zapleti, sudbine običnih malih ljudi, avanturizam…

Ni trunke realnosti gaženja svih ljudskih i političkih prava u Nemačkoj. To je trebalo da nacistički režim „normalizuje“ u očima inostranstva. Tokom SSSR-a snimane su „lakirovke“ koje prikazuju radnike i radnice kako grade hidrocentrale, kolhoznike i kolhoznice kako prebacuju normu… Ni reči o masovnom teroru pa čak i o gladi u pojedinim regionima.
Skoro sam na internetu natrapao na desetominutni tobožnji dokumentarac o svakodnevici u Teheranu posmatranoj kroz metro. Kamera je u pokretu, nosi je kamerman, spušta se pokretnim stepeništem u stanicu metroa, sve čisto, uredno, nigde ni papirića, nigde nijedne žvrljotine po zidu, voz staje i prima putnike, niko se ne gura, kamerman ulazi i kreće se duž cele dugačke kompozicije. I svi se kao „normalno“ ponašaju. Niko ne stoji jer za tim nema potrebe, nema gužve. Studentkinja, naravno bez hidžaba, zadubila se u knjigu, muškarci srednjih godina listaju novine, drugi opet međusobno razgovaraju, prodavac čaja prolazi sa čajnikom…

Ali niko ne obraća pažnju na kameru u prolazu! Niko nije zinuo u objektiv niti munuo suseda laktom: vidi, vidi snimaju nešto! I čovek shvati da je to jedna masovna manipulacija, da je sve fantastično vešto snimljeno u jednom kadru bez rezova, da je za to trebalo stotinu statista i da je sve moralo biti najveštije izrežirano a svaki detalj brižljivo odglumljen. Ko zna koliko su puta to vraćali. Potemkinova sela! Ta perfekcija upravo razotkriva manipulaciju i nameštenost. To se u stvarnosti tako ne dešava. Već bi neki klinci mahnuli u pravcu kamere, neko bi se iskezio, neko bi zaklonio šakom lice jer ne voli da ga snimaju…

A tek komentari ispod tog snimka. Svi su na engleskom jeziku i svi tobože iz zapadnih zemalja i svi u stilu: Eto vidite kako se tamo normalno živi a ovde nas lažu o Iranu… Sve čisto, sve uredno… Bio sam u Iranu, ti ljudi su u odnosu na nas kulturniji, ljubazniji, obrazovaniji, načitaniji… Postane vam jasno da su to sve komentari botova iz jednog organizovanog centra. Eto, tako se normalizuju varvari koji su vratili iransko društvo vekovima unazad. I nikoga nije briga za to.

Autor je književnik i publicista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari