Predlog za skraćivanje radne nedelje sa pet na četiri dana koji zastupa Politička platforma Solidarnost, a koji je predstavljen u tekstu „Nakon sto godina moramo da menjamo radno vreme“ je izazvao dosta reakcija.
Neki od komentar na ovaj tekst su bile potresne ispovesti radnika i radnica koje potvrđuju da ljudi u Srbiji rade više od zakonskog maksimuma, da su plaćeni premalo, da im prekovremeni sati nekad i nisu plaćeni i da nemaju ni vremena ni snage da se posvete svojoj porodici ili ličnom razvoju kada se iscrpljeni konačno domognu kreveta.
Nažalost, loši uslovi rada u Srbiji su nam dobro poznati, a ono nad čime posebno treba da se zapitamo je da li je takva situacija nužnost, odnosno da li „to tako mora“. Veliki broj ljudi prihvata predlog za skraćivanje radne nedelje i voleli bi da se to ostvari, ali je i veliki broj onih koji smatraju da koliko god to bilo dobro „to kod nas nije moguće“.
Danas mnogima deluje teško da zamisle da neko radi osam sati dnevno, četiri dana nedeljno. Ali nikome nije teško da poveruje da neki ljudi među nama rade po 10 ili i više sati svakog dana. Decenije kapitalizma su učinile da je normalno da se ljudima lomi kičma u prekovremenim satima koji nisu plaćeni i to da neko zgrće bogatstvo tako što radnicima ne plaća te prekovremene sate.
Ne govorimo ovde o onim „malim preduzetnicima“, koji su praktično samozaposleni radnici teški sami sebi, već o onim velikim preduzetnicima i kompanijama. Oni imaju to što imaju zato što sistematski radnicima kradu radno vreme, malo čapnu od odmora, malo od prekovremenog, malo od praznika – dinar po dinar palača. A za radnika ni pogača!
I to sve često ni nije protivno zakonima koji se već nekoliko decenija pišu tako da budu protiv radnika, da omoguće što veću eksploataciju na što jednostavniji i legalniji način.
Moramo da promenimo surovu realnost. Moramo da se izborimo za kraće radno vreme, za četiri radna dana nedeljno uz zadržavanje istih plata i da normalizujemo taj zahtev i njegovu realizaciju. Normalnije je da svi radimo manje za pristojne plate dovoljne za dostojanstven život, nego da mnogi rade nerazumno mnogo da bi neki ljudi uvećavali svoje bogatstvo.
Naravno da je to moguće i u Srbiji, ali se neće desiti samo od sebe, potrebni smo svi mi da iznesemo taj zahtev, da se borimo za njega i da unesemo u zakone Srbije. Radnice i radnici, sindikati, progresivne političke organizacije, civilni sektor, akademska zajednica – kada stvorimo sinergiju ovih segmenata našeg društva kraće radno vreme neće više delovati tako neostvarivo.
Odmorni radnici su produktivniji. Svi probni periodi sa skraćivanjem radnog vremena u svetu su pokazali da produktivnost u firmama nije opala iako se radilo četiri dana nedeljno. Pozitivni efekti na same radnike su neupitni – više slobodnog vremena za porodicu, prijatelje i individualni razvoj. Ljudi koji imaju više vremena da se posvete kulturnom, sportskom ili političkom radu doprinose i celom društvu. Kraće radno vreme znači i manje stresa, manje povreda na radu, manje kolabiranja i smrtnih ishoda – čime se smanjuje i pritisak na javno zdravstvo. Jedan radni dan manje znači i manje štetnog uticaja na životnu sredinu – manje putovanja na posao i sa posla, manje trošenja električne energije itd.
Svim firmama, kako javnim tako i privatnim, treba pružiti pomoć da se prilagode novom sistemu. Škotska je za probni period izdvojila 10 miliona funti. Srbija je samo za subvencije Geoksu izdvojila 20 miliona evra – samo trećina je vraćena u državni budžet a kompanija je otišla iz Srbije.
Dakle, moguće je da skratimo radno vreme u Srbiji. Pitanje je samo da li ćemo naše znanje, trud i sredstva da poklonimo već bogatim privatnim kompanijama ili ćemo solidarno raditi na ostvarivanju dobrobiti za celo društvo.
Autor je koordinator grupe za radna i socijalna prava Političke platforme Solidarnost.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
