Moj deda, podguzne muve, radio Mileva i lepo vaspitanje

Dakle, kao i u slučaju njegovog dede, koji je zamisli bio moj imenjak Braca, mišljenja su bila podeljena.

Svi su mislili da je drkadžija, ali je on o sebi imao mišljenje da je potpuno ok.

Ni danas ne delim njegovo mišljenje, ali me je tog leta u podnožju planine Device, na desetak kilometara od Sokobanje (jedina banja u Srbiji koja je jedna reč) kao Titovog pionira, čovek koji je na mišiće završio osnovnu školu, taze udovac, na polovini sedme decenije, učio da nije sve “mi smo Titovi, Tito je naš”, te da u društvu postoje i neke druge tendencije.

Ali me je pre svega učio pristojnošću i tačnom izgovoru. Govorio je u lokalnom dijalektu: “Bracke, ti će izučiš velike škole tam u Beograd, treba da pričaš jasno i glasno. I nikad nemoj da upotrebiš poganu reč. Jer to je sramota.”

Pričao mi je i o izborima. Onim prvim posle Drugog svetskog rata.

Titov pionir ponavljao je ono što su ga u školi učili. Isto ono što se jedino tada na prvom i drugom programu, nakon dnevnika nacionalnih manjina moglo čuti. Izbori su bili pošteni, ruku gurneš u jednu kutiju, pa u drugu i onda pokažeš da je šaka prazna.

Kasnije sam čuo da je kutija za “reakciju” zvečala, tako da se jasno znalo ko je opštenarodni unutrašnji neprijatelj, ali mi je deda o tim izborima rekao kratko “ne znam kako je bilo ovde u naše selo al u Dugo Polje, napunili tu kutiju za kralja do vr (vrha, primedba autora)”.

U komšiluku je živela njegova sestra od strica Ljubinka, za koju je rekao da voli da bude “radio Mileva”, ali je meni zapretio batinama ako to negde izgovorim.

Govno je zvao balega, opoziciju nije zvao nikako jer je nije bilo, a reč podguzna muva, moj deda pred decom nikad nije izgovorio.

Zato što je to bila sramota.

Pitao sam se večeras, šta bi ne samo moj deda, nego i svi ljudi njegovog vremena ili iz njegovih krajeva, a njegovi krajevi su bili cela ruralna Srbija, rekli, da čuju kako je prva osoba izvršne vlasti izgovorila za nekoga da je “podguzna muva”.

Nešto se mislim, da je krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih neko ko je sada u rangu sa osobom kojoj ne želim da spomenem ime, ali koja je eto tragičnom igrom sudbine premijerka, recimo tada Milka Planinc, rekla za nekog da je podguzna muva i da je to otišlo u javni prostor, verovatno bi te večeri i bolnica Sveti Sava” i kardiologija na kliničkom centru bile pune, jer bi došlo do masovnih infarkta, što srčanih što moždanih.

U svemu ovome postoje dve stvari. Jedna je dobra, moglo bi se reći radosna.

Premijerka je bez mucanja ili bilo kakve govorne patologije izgovorila reč “podguzne”. I ja sam zbog toga ushićen, jer naši najviši zvaničnici rade na sebi.

E sad, dolazimo i do druge stvari, a to je da osim na sebi najviši državni zvaničnici rade i na nama.

Dakle, oni su u Beogradu, a izgleda i u celoj Srbiji delimično promenili narod, zato što im se ovaj narod, naročito u Beogradu, uopšte ne sviđa. Međutim negde su se tu malo zaigrali, da ne upotrebim neku ružnu reč, zbog dede iz prve strofe.

Baš izvršna vlast, čija je premijerka prva violina, mada mene zbog lupanja više podseća na bubanj, pozvala je međunarodne posmatračke misije.

A izgleda da joj niko nije javio da nigde u pristojnom svetu “promena naroda” i još mnogo toga ne prolazi. I sad je jako ljuta što su ti koje je pozvala ljuti na nju i njenog šefa, mada istini za volju po ustavu (čuj ustav jebote) ona nema šefa.

Dakle, meni se sve čini da nije opozicija to što je ona rekla, a zbog urođene pristojnosti neću ovde da napišem više od devet puta.

Mislim da taj pridev, to brate vezano za muvu u sedalnom delu, dakle sve to kompletno upravo aktuelni režim.

Jer režim je pokrao izbore, ukinuo slobodu medija, demokratiju i još mnogo toga, a pozvao je međunarodne posmatračke misije (čine je dakle postao muva u sedalnom delu).

I sad kad su očigledno njihovi pajtosi koji su im rekli da sve mogu, u evropskom parlamentu preglasani, nastupa bes, panika i pogane reči, kako bi sedamdesetih rekao moj pokojni deda.

A zapravo, Laki je malo nervozan, uhvaćen je u krađi izbora, pa ga je to potreslo.

Ali da završimo u svetlom tonu, bravo za premijerkinog logopeda. A nije imao lak posao, realno…

Autor je advokat iz Beograda

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.