„Moj drug iz detinjstva“: Autorski tekst Dušana Miklje o Siniši Paviću

On je živeo u Cvijićevoj koja je Delila Hadžipopovac od Palilule. Ja nedaleko od njega u ulici Starine Novaka na samom rubu Palilule. Bili smo, kako se obično govori, “ društvo iz kraja”.

Ovo je, kako iz toga proizilazi, druga vrsta sećanja od onog o kome svedoče glumci i reditelji i sve druge ličnosti koje su imale udela u njegovim televizijskim serijama i drugim isto tako značajnim umetničkim poduhvatima.

Kako to samo život može da priredi i za mene neočekivano Siniša me je doveo u vezu sa svojim prvim romanom “ Višnja na Tašmajdanu” koji mu je, kako sam kaže, otvorio put za nova spisateljska dela.

Evo šta je izjavio u možda poslednjem intervjuu, bolje reći ispovesti za jedan dnevni list:

“Bila je to knjiga o mojoj generaciji. O tome kako smo se zaljubljivali i razočaravali. Dugo sam oklevao da je ponudim izdavačima. Čitali su je moji drugovi. Dušan Miklja sa kojim sam se u mladosti družio pročitao je knjigu u rukopisu i rekao mi: ti ne treba da radiš ništa drugo, samo da pišeš. Tek onda sam odneo knjigu u “Nolit”.

U toj, nekada čuvenoj izdavačkoj kući, recenzet je bio Vasko Popa. Bilo je, prema tome, važno šta on misli o ponuđenom delu. Pa, mislio je sve najlepše.

Za Sinišu je, kako iz njegovih reči proizilazi, bilo važno i to što o njegovom književnom prvencu misli i “društvo iz kraja” potpuno nevažno I, najzad, nepodobno da ocenjuje vrednost književnog dela.

Imali smo, istini za volju, druge prioritete udaljene od književnosti i bilo kakvog pisanja više “svetlosnih godina”.

Na prvom mestu fudbal za koji je “društvo u kraju” posedovalo istinsku klasu.

Dokaz za to je da je Novak “Krca” Tomić koji je kasnije igrao za “ Zvezdu” i bio reprezentativac u odabiru tima, nekoj vrsti uličnog “drafta” bio tek na trećem ili četvrtom mestu. Zašto?

Pa jednostavno zbog toga što je od njega bilo boljih igrača iz “Poštara” u drugih nižerazrednih klubova.

Nemojte se čuditi. U “ulični” tim se u to vreme nije moglo doći preko “veze”. U njemu su igrali samo najbolji. Maradona i Pele, uostalom, nisu pohađali nikakve fudbalske škole. Sve što su znali naučili su na ulici.

Pošto ih još niko nije prevazišao vreme je da se uobičajeni pojam street wise (ulično mudar) primeni i na periferijski fudbal.

O tome šta je za nas značio dovoljno govori da smo svakog prvog dana nove godine na Adi nezavisno od vremenskih prilika, nezavisno od toga da li je teren raskvašen i blatnjav ili pokriven snegom i ledom igrali fudbal.

Pominjem sve to da bi se razumelo kako je u to vreme periferija Beograda imala neku vrstu društvene autonomije što će reći da je imala svoju skalu vrednosti koja je odudarala od uobičajene opštevažeće. Pa istini za volju na toj skali književnost nije bila na prvom mestu.

Postojala je čak neka vrsta podozrivosti prema onima koji su su pokušavali da se njome bave.

Na većoj ceni je bilo poznanstvo sa majstorima koji su se znali po imenu i zanatu kojim su se bavili kao recimo Muja kasapin, Dragi električar, piljar Teofilović. Nadimci su, isto tako, bili rasprostranjeni.

Rođeni Krcin brat bio je poznat kao Boško soda. Takođe žestoke momke Mašu jarca i Peru kvasca takođe su znali po nadimcima. Svi su imali neki nadimak. Neki od njih, kao na primer Aca glavonja ne moraju se objašnjavati.

Da je sam sebi dovoljan periferijski kraj je stavljao do znanja i time da je većina odraslih hodala u papučama. To je praktično značilo da im je – u svesti bar – Pančevo bilo udaljeno od Hadžipopovca koliko danas Beograd od Los Anđelosa.

Za milje Sinišinih televizijski serija je važno i to da je sa drugovima u kraju živeo u doslovno besklasnom društvu. Pazite dobro, ne u bogatom već u siromašnom društvu u kome smo – za utehu – svi bili jednaki.

Podsmevali smo se čak onima koji su na vratima svojih stanova imali utisnutu pločicu sa zanimanjem oca – bankarski činovnik ili nešto isto toliko važno.

Siniša se u jednom trenutku izdvojio od besklasnog društa tako što je – ne znam kako – dobavio vespu.

Ne preterujem ako kažem da je tada posedovanje vespe bilo ravno vlasništvu rols rojsa danas što je u velikoj meri doprinelo porastu ličnog rejtinga, naročito kod devojaka.
Daleko od toga da je u tom poglavlju života bio pošteđen porodičnih i ličnih drama.

Stariji brat Damir bio je zatočen na Golom otoku. Otac koji je kao poslastičar radio u domu UDBE nesmotereno je izjavio da će korisnike njegovih gastronomskih usluga potrovati ako se Damiru nešto dogodi. Sigurno bi to učinio jer je bio dosledan, čovek od reči. Izgubio je, naravno, posao ali je sačuvao živu glavu.

Poštedeli su ga – možda zbog starosti a možda i zbog toga što su se prilike promenile.
Zašto je važno da se sve to zna? Pa zato što su na Hadžipopvcu gde je u detinstvu i mladosti Siniša živeo likovi njegoih budućih televizijski serija i doslovno iskakali iza svakog ćoška.

Preostalo je samo da ih marljivo i uredno smesti u skladište svesti iz kojeg Ih je prema potrebi koristio. Ne da bi opisivao prošlost već njihovu postojanost. Njihovu prilagodljivost promenjem prilikama. NJihovu neuništivost.

Likove Sinišinih serija nezavisno od vremena u kome su živeli doživljamo otuda kao savremene. Kao svedočanstvo da su društvene pilike za njega samo izgovor, neka vrsta scenografije za opise karaktera, takoreći nacionalne duhovne topografije.

Svakako da tako upečatljivi i uverljivi likovi ne bi toliko opstajali da su samo izmišljeni. Oni su mnogo više od toga. Ako se tako može reći pozajmljeni iz stvarnosti kao verni otisak samoga života.

Autor je novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.