Gvozden-Jovanović, foto: privatna rahivaMeštani starog Donjeg Milanovca koji su rođeni početkom šezdesetih godina prošlog veka ili ranije, imali su tu sreću da potopljeni gradić upamte bar po živopisnom detinjstvu. Oni rođeni nešto kasnije bili su isuviše mali u vreme preseljenja kako bi zapamtili veliku plažu sitnog peska, park pun bademova, naseljenu ravnicu sa precizno utvrđenim urbanističkim planom, jednim od prvih u Srbiji, i nemirni Dunav.
Gledano očima ovih prvih, možda je i bolje što nisu mogli da upamte kako im voda guta sve ono što je predstavljalo život u onom trenutku. Onima koji su u sebi čuvali uspomenu na stari grad ta konačna plima predsatvljala je jedno tragično potonuće. Ono prvo.
Kapitalni državni projekat u vidu hidroelektrane koja će ukrotiti Dunav uspešno je ostvaren. Osim neprocenjivih istorijskih i arheoloških znamenitosti i pojedinih naseljenih mesta, cenu je platio i Donji Milanovac. Premešten je tri kilometara nizvodno.
Kao grad 20. veka, nastao u vremenu moderne tehnologije i industrije, svako je mogao da mu predvidi blistavu budućnost. A ona je tako i izgledala na početku. Novi gradić počeo je ubrzano da se razvija. Poljoprivredu i stočarstvo potisnula je industrijalizacija. U Mosni, selu pored Donjeg Milanovca, nastala je industrijska zona sa tri velike fabrike koje su zapošljavale većinu stanovništva. Dunav pretvoren u Đerdapsko jezero značio je prilike za turizam i ugostiteljstvo.
I te prilike bile su iskorišćene. Na čelu sa hotelom „Lepenski Vir“ u kome je takođe posao našao veliki broj ljudi, a dobro su radili i ostali ugostitelji. Svi su imali para i nisu se bojali da ih potroše, društveni život odvijao se u kafanama. U Milanovcu su se snimali filmovi. Osamdesetih se, prlikom izgradnje magistrale, tražio ležaj više. Osećao se prosperitet svake vrste. Oni sa snažnim sećanjem na potopljeni gradić pronašli su utehu u njemu, ponovo su bili srećni.
Onda su došle devedesete koje su se produžile maltene do današnjeg dana. Milanovac nije prošao ništa bolje od ostalih gradova koji su bili žrtve tog nesrećnog vremena. Fabrike su smanjivale broj radnika dok se nisu ugasile. Privatizovani hotel zverao je prazan, kao i kafane koje su preživele. Društveni život opstao je u tragovima. Donjomilanovčani su propadanje verovatno doživeli teže od ostalih, jer se u njihovom mestu živelo zaista dobro. Gradić je doživeo novo potonuće, ovog puta – ekonomsko.
Oni sa početka članka, rođeni šezdesetih ili ranije, nešto slično već su doživeli. Ponovo im je pred očima nestao sjaj drage varošice. Kuće su i dalje bile tu, ali mnoge prazne. Ti ljudi su sada u poznim godinama i retko ko od njih veruje u neko bolje sutra. Ostao im je lep pogled na Dunav i sećanje na dva srećna grada. U ostacima jednog i dalje žive.
Autor je profesor srpskog jezika i književnosti iz Donjeg Milanovca
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
