Ružica Marjanović/Foto Nenad KovačevićKada me je prijatelj kome ne mogu ništa da odbijem zamolio da napravim zapis o mom Užicu, činilo mi se da nisam prava osoba za belešku o ovom gradu.
Užice je moje koliko je i bilo koji drugi grad moj. Jednako tako je moje i Sarajevo i Titel i Beograd, svaki grad u kome ima ljudi koje volim, u kome me čekaju susreti kojima se radujem.
Nemam nikakav poseban odnos prema gradu u kome živim i u kome sam rođena, gnušam se svake priče o domaćima i dođošima. Svaki grad u kome živiš i dobro ti je, prirodno postaje tvoj.
Godinama sam svakog jutra kada pođem na posao, u našoj ulici, pred istom kućom sretala starog komšiju koji me je zaustavljao žaleći se kako više nema kome da se javi, “jer nam glave dođoše dođoši i prođoši”. Ne želeći da vidi kako njegov svet polako nestaje i zato nema kome da se javi, starac je svoju ljutnju, a možda i uplašenost, maskirao gnevom prema “dođošima”.
Morala sam da, jutarnje bunovna, u vreme potrebno da stignem na posao uračunam i tih pet do sedam minuta u kojima je usamljeni čovek izgovarao svoju mantru, jer eto, “komšinice, šta da ti kažem, nema više starih Užičana…”
Jednom sam, neraspoložena ko zna zbog čega, odbrusila da su stari Užičani otišli negde da budu dođoši i prođoši. Starac se prenu i narednih dana me je samo pozdravljao, a potom ga više nije bilo na jutranjoj strži ispred kuće. Valjda je odustao od nade da će još nekoga prepoznati.
Danas mi nedostaje taj mali jutarnji ritual, koji je ipak bio deo mog Užica.
Pre dvadesetak godina pisala sam tekst za Danas o predizbornom Užicu i gotovo sve što sam napisala mirisalo je na okotobarske pečene paprike.
Dok pišem tekst shvatam da uličnog mirisa prapika ove godine nema. Nije to zato što smo postali veliki grad. Pre će biti da se na, zbog rekonsturkcije, izmeštenoj pijaci paprike više ne mogu kupiti na kilo, što bi sirotinji „zlatnog“ doba odgovaralo.
Užičani teško menjaju navike, pa je pijac na parkingu ne baš prihvaćena zamena.
I dok čekamo da se završi dečji bazen, još jedan Skadar na Đetinji, paprike se mogu kupiti samo u kutijama ili džakovima, a kako tradicionalno pošteni prodavci ovde papriku pakuju “na čunak”, sve je manje naivnih, a dovoljno platežnih, koji bi na tu prevaru pristali.
Kada prvi put otkrijete da su parike u “džaku na čunak” genijalni način prevare i praktično otelotvorenje izreke spolja gladac, a unutra jadac, platićete to bacanjem polovine neupotrebljivih paprika. Kasnije će ta mudrost poslužiti da maskirate sopstveno siromaštvo, jer nikada ne kupujete više od dva kilograma, niste ludi da vas prevare, a tako se i teže primeti paučina u novčaniku.
Davnih godna u Užicu je štampan lokalni nedeljnik koji je pokušavajući da opstane poprimao karakteristike tabloida, mada u odnosu na ono što sada vidimo, to je bilo doba nevinosti.
Ko zna zbog čega, tek tu je objavljen tekst o starom profesoru od koga sam mnogo naučila. Tekst je bio glup, ogovarački i banalan, autor na pragu starosti, kasne šezdesete, pokušavao je da denuncira svog nekadašnjeg nastavnika.
Nesretni frustrirani autor je uz ime i prezime dodao i Užičanin, verovatno uveren da je to važna lična odrednica. Začudila sam se što penzionisani profesor ne želi da napiše demanti, niti da pozove urednika i na bilo koji način protestuje.
Nekoliko puta sam pitala zašto, a odgovor je bio takav da ga se prisećam u trenutku kada treba da pišem o mom Užicu.
“Hajde, dete, zar da raspravljam sa čovekom koji pored svog imena ne može da napiše ništa drugo osim mesto rođenja”.
Ako ne pre, onda mi je bar tada postalo jasno da je grad u kome si rođen tek slučaj koji te ničnim ne određuje. Određuju te ljudi pored kojih odrastaš, uz koje živiš i to su prijatelji koje voliš, prodvačica koja skoro 40 godina radi u pekari na uglu i pamti te od vremena kada te mama slala po kifle i viršle, užinu na kojoj su stasavala sva deca iz kraja.
Moje Užice je baš malo i takvo je zbog eskapizma, koji nam ostaje kao poslednja linija odbrane od svega u šta se naše društvo pretvorilo. U tom Užicu je jedna škola, jedna biblioteka, književni festival Na pola puta, ponekad plaža, desetak prijatelja zbog kojih se smatram privilegovanom, nekoliko divnih kućnih ljubimaca, dva kafića, pozorišni festival i to je skoro sve. Malo, a možda i nije.
Privilegija života u malom gradu, ne nužno Užicu, omogućava da telefonom pozoveš bibliotekare i oni po ko zna koji put, bez prigovaranja, nabaljvaju knjige koje nemaju u lokalnom bibliotečkom fondu, da uđeš u tri prodavnice zaredom i u svakoj prodavci koje ne poznaješ kažu da poneseš to što si pazarila, nema veze kada ćeš platiti (“Nećete pobeći, ovdašnji smo”), da ti čovek koji te je nekoliko puta vozio kao taksista pozajmi svoja luksuzna kola, jer su ti neophodna, a u gradu ne postoji rent-a-car (“Pa moramo biti ljudi, nema potrebe da se zahvajujete!)”.
U takvom gradu imaš prijatelje koje možeš da zoveneš usred noći i čitaš im deo knjige koji te je oduševio, prijatelje koji bez reči dođu i pomognu da vadiš vodu iz poplavljenog podruma. I takako tri puta tokom jednog leta.
Zbog takvih ljudi lakše podneseš bakutu koja te u prolazu uvredi iako te se već sledeće sekunde neće sećati, manje te dotiču desetine nepoznatih likova koje ti do tvojih kasnih tridesetih, dok god te vide kao potencijalnu proizvođačicu potomstva, svake večeri dok šetaš kuče dobacuju “bolje ti je kolica da guraš, dete da gajiš, nego to pašče…”, savladaš nekako i činjenicu da neki tvoji, rođeni Užičani, i sa rastojanja od 11.000 km nađu način da te povrede.
Zbog tog malog, izolovanog kruga, koji bi se mogao zvati moje Užice, može se pristojno živeti u gradu čija musavost i zapuštenost postane vidljivija svaki put kada se malo odmakneš i vratiš. Ali te i dalje bude sramota što moraš mladim ljudima koji ne žive u ovoj zemlji da objašnjavaš šta su one hiljade tamnih skoro kružnih fleka na kamenim pločnicima u Uskokovićevom prolazu i oko njega.
I ne veruju ti da su to ostaci žvaka, jer se u Uskokovićevom prolazu nalaze pekara i samoposluga, a nedeleko su jedna osnovna i skoro sve srednje gradske škole, pa su nam te potpise ispljunutim žvakama ostavile generacije školaraca. Onih koji će za koju godinu otići nepovratno iz ovog grada, bežeći od uspomena, često u lokalpatriotsku iluziju o “nama Užičanima”, ko god to bili mi.
Autorka je profesorka književnosti i suosnivačica regionalnog književnog festivala Na pola puta u Užicu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
