Moj otac partizan i ulazak Srbije u NATO

Moj otac, koji je završio svoj život u devedesetoj godini kao slikar, u mladosti je bio skojevac, „otpisani“ u vreme okupacije, zatim partizan, pripadnik 9. srpske brigade, politički komesar Istarske brigade „Vladimir Gortan“, major JNA i nosilac „Partizanske spomenice 1941“.

Koji je stigao do Trsta i nešto dalje od Trsta, dok im „saveznici“ nisu nacrtali zonu B. Nije voleo da mnogo priča o svojim ratnim zaslugama, koje je kanonizovalo njegovo ordenje, kako su mnogi drugi učesnici to voleli, i da ih patetično kolorišu.

Ono što je pominjao je da ničiju smrt nije imao na savesti, ali, jednu dilemu je nekoliko puta oprezno i u uskom krugu ljudi u koje je imao poverenja pominjao: da nije načisto da li je službujući u zoni B bio oslobodilac ili okupator.

I na kraju, pričao je da je odbio ponudu da se useli u neku po sopstvenom izboru, napuštenu kuću italijanskih optanta koji su pre rata generacijama živeli na obali Istre. Smatrao je to krajnje neetičnim, pogotovu što je imao saznanja da „optiranje“ ka Italiji nije baš bio „dragovoljni“ čin.

Pričao je takođe da je formiranje Sremskog fronta bio loš potez i da su mnogi mladi ljudi uludo izgubili život.

Ovim prethodno ispričanim, približavamo se razlozima zašto ne treba ući u NATO savez.

Godinama, decenijama, zapravo od kada znam za sebe, slušam neke priče o velikosrpskom hegemonizmu. To pominju političari iz regiona bivših Jugoslavija. To pominju i neki političari i lideri nevladinih organizacija iz Srbije. A pominju i političari iz zemalja velikih i regionalnih sila.

Koliko god puta sam tako nešto čuo, nisam bio sklon da u to poverujem. Ne negirajući da postoje pripadnici Srpskog naroda koji imaju neke megalomanske vizije o Srbiji, znam da su takvi manjina koja nikad nije imala, niti ima, ili će ikad imati šanse da takve ideje artikuliše kao geostrateški projekat, a još manje da ga realizuju.

To su zapravo uvek bile inadžijske reakcije neodgovornih politikanata u stilu: „Vi to mislite da smo mi to? U pravu ste, naše zapadne granice su Karlovac, Karlobag…..itd. preko Divljeg zapada do Tokija. Srpske budale to izgovore, a srbomrzci to uzmu „zdravo za gotovo“.

Postojala je doduše jedna „šansa“ da se napravi velika Srbija 1918. godine, ali to nije bilo prihvaćeno od strane regenta Aleksandra i trezvenih političara. Jugoslavija je bila opcija i nju je odredila civilna sabornost naroda istog jezika sa bogatstvom dijalekata.

Ta civilna sabornost je bio proces, ili sabornost ideja o građanskom udruživanju srodnih kulturoloških entiteta, koje isti jezik prepoznaje. Znači: nešto što je još uvek daleko od svake politike pogotovo od državne, verske, nacionalne, ili uskog stranačkog i kafanskog politikanstva.

Proterivanje „okupatora“ odnosno nesretne ljudske mase, mobilisane ne svojom voljom, i lošim „patriotskim“ inputom od strane dekadentnog, korumpiranog austrougarskog režima, srodni narodi Balkana bili su zahvalni Srpskoj vojsci što ih je oslobodila. Nije to bilo dočekivanje sa cvećem, to je bilo dočekivanje sa zdravicom i bratimljenjem, orođavanjem.

Međutim, stvaranjem i Jugoslavije nije bilo određeno šta je i gde je sve Srbija. Stvaranjem II Jugoslavije prostor Srbije bio je artikulisan avnojskim granicama.

Međutim, zašto je ginula srpska omladina po zapadnim prostorima dalje od Šida? Okupatori (Nemci) su ovako i onako žurili da se vrate kući, u svoj Minhen, Esen, cvaj Baden, Bremen i tako dalje.

Nemci su želeli da se organizovano povuku sa teritorija koje su okupirali, dok su novoformirane vlasti nove Jugoslavije želele da što više unište neprijateljsku živu silu, u čemu nisu bile vične, jer se tu više nije radilo o partizanskom ratovanju, i to se odrazilo visokim brojem sopstvenih ljudskih žrtava, posebno omladinaca koji nisu ni prošli kroz adekvatnu obuku.

Kako bilo, mobilisana srpska omladina platila je visoku cenu, ratujući po terenima koji nisu mogli da posebno inspirišu patriotsku motivisanost. I preko toga bi se prešlo da angažovanje Srba u I i II ratu nije olako tumačeno kao velikosrpska agresija ili tako nekako.

Dati su silni životi da se oslobode okupirane teritorije, a „zahvalilo im se“ krajnje politikantski da su neki agresori.

E sad vratimo se pitanju:

Čemu bi srpski vojnik u NATO uniformi služio, bez obzira da li je u pitanju profesionalni vojnik ili mobilisani regrut?

Pa naravno da bi služio, kao dopuna u prvim redovima na nekim frontovima i žarištima Azije i Afrike kao i sada krajnje istočne Evrope. Ginulo bi se i usput u medijima hvalilo srpsko junaštvo, sve dok se priča ne izliže, a onda u istoriografijama i udžbenicima velikih sila pisale bi neke sasvim druge priče.

Kao na primer pisanje u Engleskoj istoriografiji da je I svetski rat (Veliki rat) krenuo „nemačkom agresijom na Belgiju“.

Događaj nakon što su se dogodile Cerska i Kolubarska bitka, nikom u interesu da tu Srbi pobede, umešaše se tu neki profesionalci, feldmaršali, srpski rečeno vojvode, koji su „pokvarili političke račune“ politikantskim špekulantima sa obe strane obaveštajnog podzemlja prijatelja i neprijatelja.

Ako se po Englezima krivica za „Veliki rat“ pripisuje Srbima!!?? Da za sada ne otvaramo temu: „Zbog čega“, međutim, čemu je onda napadnuta sirota mala Belgija (sa kolonijalnim posedima u Africi) bila označena kao „prva žrtva nemačke agresije“ čime je počeo „Veliki rat“.

Da, dosta je bilo ratovanja za neke druge. Dosta je bilo „donošenja slobode drugima“. Da li je i jedan Srbin u uniformi JNA kada je oslobađao Istru, pomislio da on time širi granice Srbije i ostvaruje ciljeve nekih srbijanskih „geostratega“ da stvore veliku Srbiju?

Koliko mi je poznato motivisanost Srba u uniformama JNA (JA) da se oslobodi Istra, bila je identična kao i kod pripadnika drugih južnoslovenskih naroda, to je bilo proterivanje neprijatelja i širenje socijalističke revolucije što zapadnije.

U to je verovao i moj otac sve dok nisu počele da se dele kuće italijanskih optanta. Zato je sebi i postavljao pitanje da li je bio „oslobodilac“ ili „okupator“, na geografskom prostoru gde su u istoriji pre svega aspirirali Austrougari i Italijani.

Međutim, slovenski narodi jedino što su želeli na krajnjem zapadu bio je suživot sa srodnima, po podrijeklu, jeziku i pjesmama.

Moj otac izjašnjavao se kao Srbin. To izjašnjavanje je dolazilo iz onog patrilinearnog principa da se nacionalnost nasleđuje po muškoj liniji.

Rođen u mešovitom braku Srbina i po rođenju katolkinje, a po nekim politički nametnutim administrativno pravnim „principima“ uspostavljenim, i nikad revidiranim, iz vremena Maspoka – Hrvatica. Ipak, neka dokumenta dovode u sumnju da je moja baba bila Hrvatica.

Prezime joj je vuklo na poseljčenu plemenitašku lozu iz Venecije: „Samuelli Kačić“. Što će reči katolkinja da. Nacionalno: Blajka, Korčulanka, Dalmatinka da? A deda Srbin iz Radučića kod Knina.

Služio je Austrougarskoj i bio doprinositelj raspadu iste (zapravo glomazne tvorevine od politički nespojivih enititeta i etniteta).

Međutim, spojivija je bila opcija među ljudima istoga jezika, bez obzira na neke verske razlike. I šta ćemo sad? Političari nama ljudima nude jedino: „Divide et impera“.

Oni koji ne znaju šta to znači neka se raspitaju, a ne da nasedaju manipulacijama. Neka se već konačno Srbi odmore i nauče: šta je divide et impera, genocid i suicid? Kako kaže ona pesma: „Manje ovo, više ono!“

Autor je istoričar umetnosti

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.