Moj Peti oktobar

Još u pozorištu sam osetio da se nešto čudno dešava. Kada se završila predstava, pojavio se upravnik i obratio se celom ansamblu i ostalim članovima pozorišta. Šta je govorio, ne sećam se. Znam samo da smo svi izašli na ulicu, koja je bila prepuna ljudi. Mnogi nose upaljene baklje. Viču. Uhvatio sam čvrsto za ruke majku i oca.

Pošli smo prema spomeniku Knjazu, kod Narodnog pozorišta. Smenjivali su se neki ljudi koji su govorili i vikali. Narod se drao iz petnih žila: „Trst je naš“, „Život damo, Trst ne damo“… I „Pela džukela“. Ja sam se, onako mali, saginjao još više dole i tražio između mnoštva nogu gde je ta džukela. Kod nas u dvorište, gde smo stanovali, često je navraćao jedan kuca lutalica. Donosio sam mu vodu i koske, a komšije su vikale i gađale ga: Teraj, bre, tu džukelu odavde! Kasnije su mi roditelji pričali da je to tada bio prvi čovek Italije i prezime mu je bilo Pela.

Onda smo morali da predamo Trst Italiji, i to je bilo dobro za nas, jer kuda bi išli kasnije u kupovinu i prvi odlazak u inostranstvo?

Demonstracije u Srbiji 1996-1997. godine. Sada smo već skoro svi tu. Svaki dan. Svako veče. Svako ima svoje mesto. Postajemo poznanici, prijatelji, najbliži rođaci. Bićemo tu 88 dana i dosta od noći. Svaki dan, jedna Titova godina.

I uvek kada se nađem u blizini Trga, čujem od nekud taj huk.

U početku zastrašujući, a onda kada uđeš među ljude, dobre i pametne ljude, osetiš neku čudnu pripadnost njima. Postaješ deo njih i postaješ srećan i priznajem da mi sve to nedostaje. Imali smo veliku nadu…

Zašto smo tu? Već smo i zaboravili. Znamo samo da moramo biti tu. Oblačimo se automatski i krećemo prema Knjazu i konju ispod njega. Iz daljine čujemo masu, trube, pištaljke, muziku. Odjednom, kao pijanac posle trećeg vinjaka, dobijam snagu i želju za životom. Penju se neki gore na binu i pričaju. Više ih i ne slušamo. Ja se saginjem i tražim nešto. Moja Smiljka me pita šta tražim. Kažem, Pelu „džukelu“. Tražio sam ga na istom mestu pre četrdeset i tri godine.

SPS i JUL organizuju kontramiting na istom mestu gde je i opozicija. Milošević gviri kroz zavesu na prozoru hotela „Moskva“ i gleda kako po ko zna koji put Srbin udara na Srbina. On voli samo one koji vole njega, kao i ovaj danas. Oni i danas još žive i nalaze se na najvišim funkcijama u državi.

Prebijanje naroda na početku Brankovog mosta, 2. i 3. februar 1997. Nikada neću zaboraviti tu noć. Pošli smo svi zajedno od kuće. Moja Smiljka i moje dve kćerke Jovana i Milena. U opštoj gužvi, pogubili smo se. Nije bilo mobilnih telefona, bar ih mi nismo imali. Kako smo krenuli preko mosta tako su krvnici i batinaši krenuli na narod.

Okrenuo sam se i pogledao. Bilo nas je mnogo. Da smo svi krenuli, bez straha, sve bi ih polomili. Počeli su da tuku po glavi. Trčao sam i u magnovenju video moju Milenu u jednoj poslastičarnici gde su mnogi utrčali da nađu spas. Jela je baklavu koju je mrzela iz dna duše. Nešto kasnije, na Zelenom vencu, jedan autobus prepun putnika, na kome je pisalo Miljakovac, prošao je pored mene i ja sam u njemu, priljubljenu uz prozor, video moju Jovanu.

Nikada nije bila na Miljakovcu i tamo nemamo nikoga. Oko ponoći smo se svi sakupili u stanu, i upili se, normalno.

Nekoliko dana posle početka bombardovanja, kada su bombe padale na stotinak metara od nas, jedne noći, kćerke su me pitale: Tata, da li će nas ubiti noćas? Pogledao sam ih. Imale su 25 i 26 godina a kao da su bile deca.

Ima još njih koji žive i moraju da plate. Osveta je najslađa kada se servira hladna.

Peti oktobar 2000. To je onaj osećaj kad imaš gasove mesecima i godinama pa ti se učini da je došao trenutak da prdneš, a ti se usereš.

Izabran sam za odbornika grada Beograda. Odlazim sa mojom Smiljkom ispred zgrade Televizije. Nosi narod stolice, monitore, vuku se trake po zemlji. Dobijam nervni napad i urlam: Sve nosite i spalite, samo ne dirajte te trake! Tu je sve ono što je snimano od početka televizije. Prilaze mi neki i bacaju me na zid.

Spasava me svetiljka iznad. Pa to je, bre, onaj glumac, ne diraj ga, on je sa nama… Čedo, ti li si?, pita me jedan s puškom u ruci i daje mi svoju reč da trake niko neće smeti ni da pipne. Pita me da li ga se sećam. Upoznali smo se sinoć u Kragujevcu, kad sam govorio kod Krsta. Ne mogu da se setim. Sinoć nije imao pušku

Ponoć. Sastanak u Skupštini grada. Tu su sve vođe stranaka koje treba da podele plen. Prate ih na desetine civila sa oružjem otetih policiji u Ulici Majke Jevrosime. Noć. Rasulo. Neko kaže da je vojska krenula na gradsku skupštinu i da će je granatirati. Sedim u stolici u ćošku na prvom spratu. Približio pepeljaru i pušim li pušim, a ima i neka flašica pored. Ređaju se govornici na balkonu. Prilaze mi neke koleginice i kolege koje prvi put vidim posle mnogo godina.

Teraju me da se i ja obratim sa balkona okupljenom narodu. Kažu mi: Zaslužio si. Petnaest meseci si išao po Srbiji i rušio Miloševića. Izvlačim se da se bojim visine.

U pet ujutru krećem ka kući. Prolazim pored bioskopa „Odeon“. Nekoliko obesnih mladića razbijaju plastičnim stolicama iz komšijske poslastičarnice izlog i kradu cipele. Nigde nikoga. Vreme – Ubilo se da ubiješ nekoga i da niko ne zna. Odlaze. Ostavljaju pola flaše vinjaka. Sedam na stolicu i sipam u grlo. Pijan sam posle pet minuta.

Vrti mi se u glavi Vaznesenjska crkva i popovi okačeni o zvona. Prevrćem po cipelama rasutim nasred ulice. Nailazim na jednu fantastičnu desnu cipelu. Probam je. Kao salivena. Panično tražim levu. Prolazi kuca lutalica. Prepoznajem ga. To je onaj kuca koga sam hranio i davao vodu kad sam bio mali u dvorištu kuće u Skadarskoj ulici. Pitam ga: Da li ste možda videli ovakvu levu cipelu? Ne, nisam. Ja sam Pela „džukela“.

Bila je jedna noć, ne sećam se datuma, kada su letele rakete našom ulicom. U avionu je bio jedan koga sam dobro zapamtio, i ako ga sretnem nekada, jebaću mu majku. Imao je brkove, perut u kosi i žute cipele.

Naš stan je između MUP-a i Generalštaba. Pušio sam na terasi. Grunulo je dobro i udar vazduha me bacio u sobu. Trčim da vidim šta su večeras skenjali? Dolazim do ugla Nemanjine i Kneza Miloša. Mrak. Tišina.

Naleteo neki vetar, kao da je pustinjski, kao da je došao iz Sahare i doneo neki žuti pesak. Ulazi u oči, nos, usta… Čuješ ga kako cvili.

Policajac mrtav u kućici ispred Vlade Srbije. Dvojica u „stojadinu“ mrtvi na semaforu. Krećem prema železničkoj stanici. Hoću da uđem u voz i da se vratim kući. Hrabri Bulatović izgubio noge. Ležem u pet. U pet sati i deset minuta počinje kuća da se ljulja, kuka i stenje. Zemljotres. Pitam se šta je sa poplavom? Da li će nas mimoići? Šta je sa požarom? Gde je meteor noćas? Hoće li proraditi vulkan na Avali? Da li još nešto postoji?

Autor je dramski umetnik