Moj pop Milovan i vladika Amfilohije

Moj otac nije voleo popove, pa bi, kad pop Milovan dođe u našu kuću, pred Sv. Nikolu da sveti vodicu, izašao u dvorište, kao da nešto radi, a moja mati, Sremica, koja je znala sve molitve napamet, ostajala je da peva sa popom.

Potom bi mene, kao starijeg sina, poslala na dan slave, rano ujutru, da nosim kolač i žito u crkvu i dala bi mi 20 dinara da dam popu Milovanu.

On bi ponekad uzeo, ali bi češće meni rekao da stavim to u džep, da nikome ne govorim, ali da kupim neku dobru knjigu i da je pročitam.

Tako je to bilo u socijalizmu, od moje sedme do osamnaeste godine, kad sam otišao na studije u Beograd.

Već dugo razmišljam o tome, kako danas stoje stvari sa SPC i pojedincima koji je predstavljaju. Penzionisani novinar „Politike“ Boško Jakšić je još pretprošle godine, 17. januara, napisao članak pod naslovom „Eksplozivni moleban“ u kome je izričito zahtevao da se crkva ne meša u poslove države.

Ali već sutra dan se na njega okomio, izvesni Simo S. Stokić, diplomirani pravnik iz Čačka.

On je tada patrijarhovim rečima, da Kosovo treba vratiti „milom ili silom“, dao potpuno relativizujući smisao, a novinaru Jakšiću odredio pravo da može da ima svoje stavove o SPC, ali samo u granicama razmišljanja, ali ne da o tome bilo šta kaže, ili napiše!

Na kraju tog teksta, g. Stokić preporučuje poznatom novinaru, da, recimo, može da kritikuje njega kao običnog građanina, ali nikako predstavnike crkvenih institucija!

Krajem januara te iste godine „Kulturnom dodatku“ Politike, Aleksandra Pavićević je pod naslovom „Da li se možemo nazvati naslednicima Sv. Save“, konstatovala: „Arogancija, nedostupnost i velika materijalna raskoš visoke crkvene jerarhije, unizili su duh svetosavlja i osramotili lik Rastka Nemanjića i Save – monaha“.

Moje lično iskustvo, kao običnog građanina, vezano je za g. Amfilohija i do te mere je neprijatno, da sam izbegavao godinama i da pričam o tome. Pozvan sam naime, davne 2005. godine u leto od strane gđe Homen, da u galeriji njihove porodične kuće u Kotoru, prisustvujem otvaranju izložbe našeg velikog slikara Miće Popovića.

Bilo je prisutno pedesetak zvanica. LJudi koji su poznavali slikara rekli su po nekoliko prigodnih reči, kao što je i red na izložbama, a potom je priređena svečana večera. G. Amfilohije je nazdravio za stolom, a potom i on rekao da je lično poznavao slikara, koga neobično ceni i uvažava.

Ali onda je odjednom podigao glas i pokazao prstom na nekadašnju zgradu zatvora, koja se nalazi preko puta palate „Homen“ i započeo priču o neka dva sveštenika koji su posle rata bili uhapšeni od strane komunističke vlasti, mučeni mesecima u tom zatvoru i na kraju ubijeni i bačeni u krečanu.

LJudi za stolom su ostali zgranuti ovom pričom, koja je možda bila i istinita, ali ni to mesto, ni vreme, a pogotovo prilika, nisu bili da se nešto tako izgovori.

Brzo smo se razišli, a ostao je jedan neprijatan i težak utisak, kao i mnogo puta pre i posle toga, kada je u pitanju ovaj visoki dostojanstvenik Srpske pravoslavne crkve. Još skandaloznije je to bilo, ko se seća, na sahrani dr Zorana Đinđića 2003. u Beogradu.

I dokle smo sada stigli i treba li se uopšte čuditi ovako napetoj situaciji u Crnoj Gori, kad politiku sekularne države Srbije vode crkveni velikodostojnici.

Čast izuzecima, ali, što kaže vaš cenjeni kolumnista dr Saša Živić, „ja volim pravoslavlje više od popova!“ Ne mora niko ništa da govori.

Pogledajte ljudi Koraksovu karikaturu od pre nekoliko dana u listu Danas, gde pored zgrade Patrijaršije u Beogradu, crkveni velikodostojnici ulaze u svoje najskuplje automobile „audi“, a Hrist prolazi pored njih na magarcu!

A moj pokojni pop Milovan Blagojević, sa početka ove priče, družio se i živeo po vasceli dan sa svojim narodom. U crkvi, na pijaci, na plaži preko leta, na ulici. Dolazio je često i u šah-klub, igrao i razgovarao sa ljudima.

Jednom ga je zbog toga vladika žički poslao po kazni u neku zabačenu seosku parohiju, ali se on, na zahtev svojih vernika, vratio.

Uman, obrazovan, uvek spreman da posavetuje, da uteši, da pomogne porodicama koje su u nevolji, duhovit, šaljivdžija.

Nikada ga nisam čuo da je jednu reč o politici izgovorio.

Autor je arhitekta