Moja Jugoslavija

Do devedesetih jedini put kad sam osetio neki strah od neizvesnosti bilo je kad je umro Maršal Tito.

Bar za mene on je predstavljao garanciju neke ljudske sigurnosti garanciju Jugoslavije i jugoslovenstva.

Posle njegove smrti do Ante Markovića se sa mnogo čime nisam slagao bar u domenu nekih mojih poznavanja političke stvarnosti, bio sam politički analfabeta, onda sam počeo da učim i saznajem.

Prvi stvarni kontakt sa nacionalizmom sam osetio sa Miloševićem u Srpskom Miletiću u događanju naroda, dotle je na njegovim skupovima svirana moja himna i vijorila se moja zastava.

Onda sam se prvi put zapitao šta ću ja u masi koja kliče kokardi i peva pronacionalističke pesme.

Jugoslaviju nisu srušili Jugosloveni niti se sama urušila zato što nije valjala, nju su srušile izdajice koje su stasavale na njenim njedrima i to vrlo vešto zavodili njen narod sa nacionalističkim bajkama potkrepljen religijskim lažima.

I na kraju sve to krunisali krvavim sukobima devedesetih.

Sebe smatram jednim od krivaca za raspad Jugoslavije ne zato što sam podržavao bilo koju stranu već zato što se nisam kao velika većina radnog naroda u tim vremenima pobunio niti bilo sta učinio da sačuvam ono u što sam verovao.

Kad razmišljam o tim vremenima i nama stvarnim Jugoslovenima jedino u čemu nalazim opravdanje je verovanje u JNA, kako je oficirski kadar odreagovao u toj situaciji svima nam je poznato.

Oni koji su imali i poštovali vojničku čast i zakletvu zna se kako su završavali ali na žalost takvih je bilo malo.

Na kraju oni koji su bili obavezni i obučavani da brane Ustav i državu ispali su najveći izdajnici.

Posle svih neljudskosti srušena je jedna ozbiljna država i to na najbestijalniji način i stvorene su državice od „tisućletnjeg sna“ i „nebesko velike Srbije“ do „zelene džamahirije“, svi su nekako osećali zadovoljstvo novonastalim stanjem i ponosno se busali u nacionalne grudi i okretali nekom svom zamišljenom ili nametnutom bogu i alahu.

O blagostanju i nacionalnom interesu govore nam isti oni koji su nas i uveli u devedesete i sad nam prodaju „demokratiju“ i uče nas kako nam je sad bolje nego sto je ikad bilo.

Tako nam je stvarno bilo u toj našoj JUGOSLAVIJI, u tom našem radničkom raju, jeste se ondašnje rukovodstvo zaduživalo što niko ne poriče, ti krediti su se koristili namenski za razvoj i izgradnju države i društva.

Privilegije rukovodećeg kadra su bile minimalne kao i korupcija a potvrda toga je što ni posle trideset godina nije pronađen nikakav tajni račun druga TITA ni bilo kog iz starog kadra.

Nepotizam i ako se pojavio u nekom obliku sama partija je sankcionisala, o radničkom standardu i socijalnom programu ne moram ništa pisati to, je već antologijska vrednost.

Organi reda su bili upravo kako njihov naziv i govori Narodna Milicija, svaki od njih je bio samo i jedino milicioner i ništa drugo, apsolutno posvećen svom pozivu.

JNA – e, to je bila stvarno vojska. Ko nije obukao uniformu ni devojku nije mogao birati. Sistem opštenarodne odbrane i društvene samozaštite bio je spreman da se efikasno uhvati u koštac sa kriznim situacijama i elementarnim nepogodama.

Kad su srušili Jugoslaviju i počeli da stvaraju neka nova pravila i države uništili su sve te kapitalne vrednosti jugoslovenskih naroda.
Ja sam vernik, musliman, to smatram isključivo svojim pravom na stav, to sam naučio u vremenu Jugoslavije.

Mnogi će reći da je pravo na versku opredeljenost bilo sankcionisano.

To je čista insinuacija.

Ne poričem da je bilo zloupotreba u tom kontekstu ali svakako iza toga nije stajala država svojim uredbama već su to bili pojedinačni slučajevi inspirisani individualnim animozitetima.

Ovim mojim izlaganjem svakako ne želim da kažem da u toj državi nije bilo i nečega što je trebalo modifikovati i usklađivati sa duhom vremena.

Ponosim se time što sam imao tu čast i zadovoljstvo da bar deo života provedem u vremenu ljudskog dostojanstva i uzvišenosti koje se ogledalo ne samo u radničkom pregalaštvu nego i u bogougodnim vrednostima kao što je bilo bratstvo i jedinstvo Jugoslovenskih naroda i narodnosti.
Gavrilo Princip je napisao: Jugoslavija je moj nedosanjani san.

Autor je član glavnog odbora Narodnog pokreta Jugosloveni

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.