„Moja malenkost“ kao fraza

Impresiju pokvari manja netačnost i ciglo neprikladna reč.

Pažnji ne može izmaći vlastito apostrofiranje sa „Moja malenkost“, „Moja nedostojnost“.

Sve da pred drugima pokažemo nepretencioznost u svojim zahtevima i ponašanju.

Istini za volju, stariji besednici, pisci i mudraci, u svojoj skromnosti, prećutkuju i prikrivaju vlastitu ličnost, pripisuju svoje delo nekom drugom, skrivaju se u ulozi prenosioca i tumača viših poruka.

Prezrena je sujeta, samoljublje i slava.

Nikad ne reci „Ja“, nego „Oci su rekli“, „Moja malenkost kaže“. „Klanjam se do zemlje pred tvojim nogama. Sluga tvoje sluge!“ – tako reci. Sveto pismo kaže: „Jer nije valjan onaj koji se sam hvali, nego kojega Gospod hvali.“

Želimo li, prema tome, da se o nama dobro misli, ne treba pohvalno govoriti o sebi, niti isticati svoje vrline; – u protivnom, samo pokazujemo svoje slabosti.

Hvalisavost je početak sramote, kaže poslovica.

Neukusno je smatrati sebe autoritetom.

Pa ipak, žudeći da im se slava proširi i ime čuje, drevni pisci stavljaju svoj lični naziv.

Poglavito od doba renesanse, doba suprotstavljanja srednjovekovnom univerzalizmu, svako želi da ima svoj koren, svoju istoriju i opravdanje, svoj mit i svoju poeziju.

Tek, prema nepisanom zakonu retorike, onaj koji uzima reč, opterećen grubim kompleksom, neoslobođen ograda i ustručavanja, pošto pomene imena prisutnih, rođeno ime izgovori neočekivano nelagodno, snebivajući se, u uvučenosti svoje duše.

Nekako bezglasno i sa smeškom u sebi – da iskoristimo piščevu figuru – kao kad dete prevari učitelja.

Etikecija: „malenkost“, „nedostojnost“, u krajnjoj sumi značenja, poima se kao uniženo, beznačajno po veličini, pomena nevredno.

U samoj stvari, radi se o referentu podjednako pripravnom da govori; te je nelogičan njegov devičanski stid od glasnosti i preglasnosti; neopravdano činiti sebe žrtvom straha od izlaganja opasnostima; prikazivati sebe malešnim, možda, smešnim.

Jer, potreba za poštovanjem je, isto toliko, sveta koliko i potreba za istinom; u svakom ljudskom stvoru je živa želja za postojanjem, za dobrim glasom, slavom i sjajem.

Po prirodi samoljubiv i sujetan, čovek ima potrebu za visokom ocenom o sebi i za respektom od strane drugih ljudi – i otuda „Moja malenkost“ zazvuči kao tašta i neiskrena fraza, naprosto, laskanje bez povoda i stida.

Odavanje, dakle, počasti onima koje pominjemo, čijem rangu pripadamo, s kojima participiramo, dopušta naše intimno i objektivno ravnanje sa njima.

Ne smetnuti s uma činjenje sebe malešnim doživljava se kao neiskreno preumanjenje.

Zašto ne priznati – simpatije zadobija čovek od uma i lepe reči, besednik koji istura svoju ličnost, govori punim plućima, voljan da kaže: „Moja ekselencija“; „Moja eminencija“. A ne grbonja i tunjavko sa svojom malenkošću.

Autor je profesor Pedagoškog fakulteta u Somboru