Moja popovska familija

S razlogom, jer sam šire gledano potomak jedne klasične učiteljsko-popovske familije. Rođeni brat moje majke, moj ujak, bio je pop Stojan (Lazarević), paroh mnogih sela Leskovačkog okruga, pa i samog Leskovca.

I tome nije kraj. Moj teča Blagoje (Radovanović), muž rođene sestre moje majke, bio je takođe pop sa službom u Grejaču, selu Nišavskog okruga. Poznato je da su polovinom prošloga veka, kada su ova dvojica aktivno službovali, učitelji i popovi pripadali retko obrazovanim profesijama.

Kada je o mojoj familiji reč, popovi/popadije i učitelji/ce činili su odličan sklad ljudi dobre volje iako različitih ideoloških opredeljenja. Moji roditelji su, kao učitelji, bili članovi Saveza komunista, pa su (valjda?) podržavali tu ideologiju.

Ta činjenica nije smetala nikome – svi su se iskreno rodbinski međusobno izuzetno razumevali i družili, pomagali, vodili slobodne razgovore, igrali „tablića“, smejali se i zavitlavali, pričajući viceve i o predstavnicima političke (svetovne) vlasti, i o onima koji su činili crkvenu vlast. I sve to – ne samo „u četiri zida“, već često i u druženju sa ostalim meštanima sela, koji su većinski bili vernici SPC.

I skoro nikada nisu imali problema s tim, sem u jednom slučaju, kada je moja duhovita tetka, popadija Marijola, pričala negde nešto „što nije trebalo“. Mada je na kraju sve bilo OK.

Više nego sa svojim Leskovčanima družio sam se sa mojim tečom, popom Blagojem, tetkom i njihove tri ćerke, moje sestre. Naprosto zato jer smo za vreme mog detinjstva često odlazili u Grejač ili, kako su to moji roditelji govorili u šali, „na Brione“. Skoro svake nedelje gostovali smo kod njih, nezavisno od verskih ili državnih praznika. Jedino duga topla leta sam provodio na našem Plavom Jadranu.

Iznad omalene popovske kuće, na uzvisini u Grejaču, nalazila se belo okrečena crkva, koja je pitoreskno delovala u bujnom zelenilu koje je činilo njeno široko okružje. Tu smo kao deca provodili najveći deo slobodnog vremena, igrajući se žmurki, šutirajući loptu s vršnjacima ili prodajući sveće seoskim parohijanima. Unutrašnjost crkve činile su ikone svetaca i ugodni mirisi tamjana, koji su mi oduvek delovali primamljivo i sasvim prirodno. I danas se svega toga sećam u slikama, a još više od toga – u nezaboravnim mirisima.

Sećam se i „filozofskih“ razgovora sa tečom Blagojem, koje sam vodio s njim u svojim gimnazijskim, potom studentskim danima. Pričali smo, između ostalog, o Kantu i Hegelu i čudio sam se njegovom poznavanju filozofije, zaboravljajući da je i on završio svoje bogoslovske škole. Govorio je da su filozofske činjenice nepobitne, a da razlika postoji samo u razumevanju i tumačenju istih. Čista hermeneutika!

Za razliku od pop Blagojeve neposrednosti, moj ujak Stojan bio je krut i uzdržan. Naravno, uvek sveštenički blagorodan, smeran, srdačan, predusretljiv, dostojanstven, ali za moj ukus isuviše konzervativan. Zapamtio sam kod njega još nešto zanimljivo: i pored stalnih upozorenja moje majke da mu prilikom pozdrava poljubim ruku, uvek ju je izmicao ne dozvolivši nikakav celiv.

Time mi je davao do znanja da smo mi ipak „naši“, a da je rukoljublje rezervisano za neke druge. Televiziju nikada nije gledao, uprkos čestih poziva njegovih ćerki da u njihovim stanovima pogleda makar TV dnevnik. Taj medij je za njega bio potencijalno nemoralan i uvek sklon prikazivanju skaradnih i lascivnih sadržaja. Ujka Stojan se informisao isključivo preko radija i dnevnog lista „Politika“ (koji je u to oklevetano „komunističko“ vreme ipak ličio na pravu novinu).

Oduvek mi je bilo interesantno kod obojice „mojih“ popova što im u vreme mojih gimnazijskih i studentskih dana (polovinom 60-ih i tokom 70-ih) nikada nije smetalo to što sam bio dugokosi roker (među prvima u Nišu), mladić nekonvencionalnog ponašanja, nespreman da prihvati bilo kakve dogme, uključujući i one verske. Kao protivnik „gotovih rešenja“ i „večnih istina“, ja sam bio individualac koji je sledio svoje instinkte, imao svoje principe, slušao svoju muziku (rokenrol) i čitao uglavnom „svoje“ pisce – Keruaka, Lirija, Ginsberga, Hakslija.

I za sve to bio sam spreman podnositi žrtvu i plaćati cenu – po ličnoj odluci ponavljao sam jedan razred, a onda silom prilika promenio gimnaziju. Uvek „zabrinuta“ rodbina mi je stalno nešto prebacivala, držala mi je pridike, savetovala me da „za moje dobro“ skratim kosu, da ne brukam roditelje i slično.

Moji roditelji su, srećom, bili u svemu fleksibilni i savremeni. Kao da su se vremenom „primili“ na moju životnu rok filozofiju. Začudo, takvi su bili i moji bliski rođaci u svešteničkim odorama. Nikada mi nizašta nisu prebacivali – ni najmanje im nisu smetali moj rokerski imidž i moja prozapadna ubeđenja. Čak su mi darivali odeću koju su oni kao popovi dobijali u sklopu tzv. „američke pomoći“, pa sam kao retko ko u gradu imao priliku da nosim neobične košulje sa cvetnim (hipi) dezenima i moderne široke kravate „a la bitls“.

Moji bliski rođaci-popovi bili su konzervativni samo onoliko koliko je to služba od njih zahtevala, ali za moju predugu kosu i preglasnu muziku nikada nisu izgovorili nijednu ružnu reč. Ni sada nemam pravog objašnjenja za to, ali mi pada na pamet da sam im možda bio blizak i prihvatljiv jer sam im ličio (da se malo našalim) na – četnika! Sumnjam da bi to mogao biti pravi razlog, ali Bog će ga znati. Jedino sam uveren u to da je njima bilo važno šta je nekom u glavi, a ne šta je na njoj. Verujem da bi danas obadvojica bili ponosni na mene, kao što sam i ja na njih.

Glavni (zapravo jedini) razlog ovome o čemu sam pisao jeste to da ukažem kako ni popovi više nisu ono što su nekad bili. Popovi minulog vremena, ovde personalizovani u likovima mojih srodnika, miljama su udaljeni od sadašnjih sveštenika, bolje reći činovnika SPC – onih koji voze skupocena kola, žive u luksuznim kućama, ne plaćaju državi porez, šuruju sa političarima, protive se ekumenizmu, zagovaraju etnofiletizam, ne odvajaju se od svojih mobitela koji im služe za ugovaranje unosnih poslova, prećutkuju nemoral svojih kolega-pedofila i slično.

Za razliku od njih, pohlepnih i beskrupuloznih (čast retkim izuzecima), moji rođaci, popovi o kojima sam besedio, živeli su u skladu sa hrišćanskim načelima kao pravi „božji pastiri“ – skromno i nerazmetljivo. Širinu duha omogućavala su im racionalna promišljanja čovekovog prolaznog života, prožeta religioznim uverenjima satkanim od tri nerazdvojne hrišćanske vrline – Ljubavi, Vere i Nade.

To sveto trojstvo bilo je na svoj način i u nekoj rok alternaciji (Love & Peace) okosnica hipi pokreta, koji sam ja zdušno podržavao. Zato sam spreman da kažem da smo mi skupa bili prava pop-rok familija, u bukvalnom i prenesenom smislu reči. Protivnik sam svih generalizacija, ali današnja sveštena lica u velikoj meri nisu dostojna svog ovozemaljskog crkvenog poziva, poput moje časne i Bogu verne pop-familije.

Autor je profesor Univerziteta u Nišu