Moja priča o Petom oktobru

I ta firma, Zele čarapara, sada već pokojna, kao mnoge iz tekstilne industrije su nešto radile i koliko toliko poslovale, kao društvena preduzeća.

Sećam se da su me poslali iz firme da nabavim paragon blokove i trgovačke knjige za firmu u jednoj knjižari koja je prodavala kancelarijski materijal, nažalost i ona više ne postoji na adresi u ulici Mlinskoj.

Osećao se veliki pritisak u vazduhu. „Spasi Srbiju i ubi se.“ Skandirali su mladi ljudi, noseći nekakve zastave, transparente, poneseni lavinom energije, iz prestonice, Beograda, ali i blokadama, širom Srbije.

Te paklene nedelje kasnilo je predivo za čaraparu „Zele“, a i sa završenim poslovima se kasnilo, koliko se sećam, jer otpremanje robe bilo je gotovo nemoguće zbog blokada.

I onda smo i mi radnici izašli na ulice, na protest, da bi se slili kod sata, tj. pred Zanatskim centrom, u Širokoj čaršiji u Leskovcu.

Direktoru TV Leskovac, gospodinu Aleksandru Daviniću je pozlilo. Srce. Tako se pročulo u masi.

Hitna pomoć se nekako probila kroz gužvu. Ta ista gužva mi je užasno smetala, osećao se vakuum, išao sam gotovo bez daha.

Pročitah negde da je poslenik te iste TV Leskovac, pre petooktobarske revolucije, bio u protestima opozicije, 44 dana. Ivan Novković je 1. jula 1999. prekinuo TV program, izneo svoj stav, i mišljenje o diktatoru Slobodanu Miloševiću i odležao mesec dana zatvora.

Ja sam od 1995. godine bio član SPS-a. I dan-danas mi je krivo bez obzira što nisam dobio zaposlenje, i što je bilo nagoveštaja i obećanja, ja sam zatražio istupnicu, i prešao u DSS. „Zbog partijskog neslaganja.“

– Usrećićeš se! – rekao mi je jedan partijski drug.

Kao da je znao! On je dobio siguran posao, a partijski drug, iznad nas, avanzovao je, i dan-danas ima dobru poziciju u jednoj organizaciji.

Sećam se da sam na kiosku Borba na raskrsnici kod Rakića prema tekstilnoj ulici i industrijskoj zoni, pošavši na posao u čaraparu Zele Veljković, toga petooktobarskog jutra, kupio primerak Politike, gde je na naslovnoj strani, na terasi Skupštine u Beogradu, bio Vojislav Koštunica. I ono što je petooktobarsko jutro donelo a što smo mislili da je nada ali se i ona s godinama istopila, kao velika grudva snega.

Ne mogavši više da podnesem onaj vakuum, posle odlaska Koštunice, dobio sam pismo od Nenada Popovića, što je opet bila neka uopštena nada, za sve članove DSS-a.

Obećali su mi bili zaposlenje kada uđu u izvršnu vlast.

I jesu, ali ništa od toga, mislim na moje zaposlenje.

Jesu moji bivši iz DSS-a ušli u izvršnu vlast u lokalnom parlamentu, sa radikalima, ako ne grešim sa tadašnjim narodnim poslanikom Srpske radikalne stranke Goranom Cvetanovićem.

…

Ja sam se priklonio tada novoj stranci: SNS-u. Ni nalik ovom aktuelnom, pa sam se rezigniran, povukao i pasivizirao se, s razlogom. I sada sam član, kao i moji roditelji, penzioneri, od kojih dobijem džeparac, po 500 dinara, iz jednog i drugog dela, penzije.

Više mi ne treba, navikao sam, i zavoleo svoje siromaštvo.

Dok oni imaju, imaću i ja.

A posle njih nema ništa čini mi se.

Ne smem ni da razmišljam.