Moja Splitska ulica

Još prošle godine devetnaestovekovna Zadarska ulica u najstarijem urbanom delu Beograda – Kosančićevom vencu, ustupila je mesto Dobrici Ćosiću.

Da je praćena makar logika onoga o čemu su pisali, onda bi ta ulica barem ponela ime Slobodana Selenića, a Ćosiću bi bila dodeljena neka druga, adekvatnija, možda nekog njegovog bivšeg partijskog saradnika.

No, da se vratimo, verovali ili ne, sadašnjosti.

Kosančićev venac je danas na meti investitora, sprema se i gradnja stambenih zgrada jer nekih novih stotinu Beograđana treba naseliti na prostor ovog kulturnog dobra.

Nego, hajde da malo zamaglimo tu priču.

Zašto još uvek u nekadašnjoj prestonici Jugoslavije da postoje imena ulica po jugoslovenskim gradovima i krajevima?

Uz to, hajde da budemo krajnje selektivni pa da za brisanje odredimo one gradove u kojima, eto, nema ulice sa beogradskim imenom.

Dajte Maribor!

Ali, šta ćemo kada u Mariboru postoji Beogradska ulica?

Dajte Bledsku!

Nema veze što na Bledu onoliko svog života provede nekadašnji kralj naše države, Ujedinitelj, kome smo dali i ime keja kod Ušća, kome spremamo i spomenik, koga veličamo uprkos tome što ga mnogi naši sunarodnici zadojeni ideološkom mržnjom i dalje optužuju za svaki svoj lični i nacionalni neuspeh iako je ubijen pre nego što su se ti naši savremeni nesposobnjakovići čak i rodili.

Dajte Poreč!

Ko će da se seti da je Donji Milanovac nekada bio Poreč, znaju svi Beograđani za onaj istarski, neki imaju tamo i stanove, kuće, ali tamo sigurno nema Beogradske ulice. Daj!

Tako dolazimo i do teme ovog teksta.

Do Splitske ulice.

Mala, mnogi i ne znaju da postoji, a bitna.

Meni, mojim školskim drugarima, ljudima iz naselja Šumice na opštini Voždovac.

Nama ta ulica ne označava previše sećanje ni na jednu Jugoslaviju niti na Dalmaciju.

I nije izgleda ni bitno što u Splitu nastade fudbalski klub Hajduk. Niti što Splićani 1918. dočekaše Srpsku vojsku kao najmilije oslobodioce.

Nisam, prolazeći kroz nju, nikada razmišljao ni o Iliji Trifunoviću Birčaninu, niti o Dobroslavu Jevđeviću. Nisam, doduše, kao školarac ni učio o njima.

Ne budi ona u meni one emocije koje mi budi slušanje klape ili Džibonija ili Olivera. Ne.

To je moja ulica, koja zajedno sa paralelnom Rimskom omeđava moje detinjstvo. Moj odlazak u osnovnu školu.

Nikada srpskom nacionalnom piscu Janku Veselinoviću nije smetalo što mi, klinci, dolazimo do njega tom ulicom sada neprihvatljivog imena.

Nikada nikome od naših roditelja nije smetalo što se tom ulicom bez reciprociteta vraćamo posle časova.

Ta ulica meni znači i sećanje na, tada školsku drugaricu, danas moju kumu koja se posle preselila u Ustaničku ulicu.

Istine radi, iako odrastao i proveo svojih prvih trideset godina u neposrednoj blizini te ulice, nikada nisam postavljao pitanje na koje li se ustanike ta ulica odnosi.

Ona je bila naša.

Mi smo bili ti ustanici. E, neki od nas su to i danas. Danas kada neka viša sila smatra da je normalno da obriše moje sećanje.

Da obriše činjenicu da smo rođeni u Jugoslaviji.

Da obriše činjenicu da i danas u tim krajevima i gradovima u kojima nema reciprociteta i nema beogradskih i srpskih ulica ima mojih rođaka koji, eto i pored svakojakih oluja, idu u crkvu pored spomenika Preradoviću u centru Zagreba.

Neko bi, tako, možda obrisao i naziv Zagrebačko-ljubljanske mitropolije SPC.

Bezbedna je, izgleda, mitropolija, sve dok u Beogradu stoluje beogradski nadbiskup. Ali, da se vratimo mojom maloj, prelepoj, zavučenoj i mirnoj ulici usred Šumica.

Ko će nju da zaštiti?

Kaže zamenik prvog čoveka Beograda da ga je prvi čovek Srbije zamolio da ne dira Sarajevsku ulicu.

Hoće li prvi čovek Srbije da tako zamoli i za moje sećanje? Za moje detinjstvo?

Hoće li zamenik da posluša takvu molbu prvog čoveka ili bi zameniku bilo dovoljno da pita sugrađane?

Da li bi neko, bilo ko, mogao da zamoli prvog čoveka Srbije da se seti onoga što smo učili na zajedničkom fakultetu – u Bulevaru kralja Aleksandra ili je u njegovo doba tuda još uvek tekla revolucija?

Možda bi sudbina imena tog našeg bulevara kod Pravnog fakulteta mogla da otvori oči svima da ideološko menjanje naziva ulica NIKADA ne traje ZAUVEK. Ma koja ideologija da je u pitanju.

Da li bi makar prvi čovek Srbije mogao da nauči zamenika prvog čoveka Beograda da je nosilac suvereniteta u jednoj zemlji građanin?

Mi taj svoj suverenitet prenosimo na izabrane predstavnike, ali privremeno, delimično.

Tako bi, recimo, najpristojnije bilo da građane Beograda, ako to već ne želi da učini naš gradonačelnik, niti naša skupština grada, makar zamenik prvog čoveka Beograda upita šta želimo.

Želimo li npr. da sačuvamo Splitsku ulicu?

Ako današnji Beograđani smatraju da treba obrisati ono što nas podseća da smo bili Pijemont ujedinjenja, ako žele da pokažemo celom svetu da smo potpuno isti kao naše nekadašnje zajedničko okruženje, onda obrišite sve.

Nema potrebe da se sećamo ni Mojkovca, ni Kumanova. Obrišite i Kajmakčalan i Bregalnicu kao što ste obrisali Ohrid i Zadar.

Obrišite Zetsku, Cetinjsku, Budvansku. Promenite i Baranjsku, ali i Bosansku. Bohinjsku, ali i Osiječku.

Kada sve brišete, obrišite svakako i Šantićevu i Svetozara Ćorovića, jer kada obrišete Mostarsku, ni oni nam više neće biti potrebni, kao uostalom ni onaj Aleksin vapaj „Ostajte ovdje!“.

Autor je pravnik iz Beograda