„Moje knjige su poziv na razumevanje“: Odgovor bivšeg funkcionera BIA i autora bestselera „Služba“ na tekstove u Danasu o godišnjici 5. oktobra

Drugo, mora se biti iskren i pošteno braniti ono što je dobro i kritikovati ono loše. Treće, ne mariti za bataljon onih koji „odavno sve znaju“ i koji će uvek naći „nešto iza“ ili, apriori, osporiti šta god da si napisao jer dolaziš iz službe, a oni o njoj već imaju svoju „istinu“.

Knjiga „Služba“ i njen nastavak „Služba 2“ pokušaj su razgovora koji se, nažalost, nikada nije desio. S jedne strane tog dijaloga trebalo bi da bude svesna javnost koja je odavno čula sve loše zaključke, a s druge strane gola profesija koju pokušavam da predstavim i objasnim, svestan svih grešaka i loših godina koje su protutnjale kroz tu službu i koje nikako da se završe.

Razgovor vidim kao neophodnost, bez obzira na breme koje nosimo i na neprijatnu okolnost da smo do sada razgovarali samo preko politike koja se predstavila kao dobronamerni medijator. A kada se neposredno čujemo i malo bolje upoznamo, možda ćemo otkriti da je upravo posrednik u liku političara bio taj koji nam je krio istinu da smo u budućnosti predodređeni da budemo na istoj strani.

Svaka vlast bude i prođe. Pred sam kraj, kao po nekom pravilu, ona svoj odlazak pokušava da predstavi kao slom države. Upravo je služba mesto gde se te pogrešne definicije najbolje vide, pa se po tom modelu, i u toj preko potrebnoj „odbrani države“, najlakše sklizne u svaku vrstu zloupotrebe.

Dužnost službe je da čuva državu i bezbednost građana, a ne vlast, praveći otklon od svakog „velikog“ posla ili akcije koja nisu u zakonskom delokrugu. Pod tim podrazumevam i uobičajeno tumačenje, pristiglo iz politike, na temu ko je izdajnik, a ko je patriota.

Poglavlje „Otpor“ iz Službe 2 nije priča o preplivavanju i pragmatičnom bekstvu pripadnika DB-a na pobedničku stranu u leto 2000. godine, kako bi se po tekstu Danasa moglo pogrešno zaključiti.

Uostalom, tumačenje i nepoverenje koje provejava kroz taj tekst možda je upravo potvrda stava da nam je neophodan razgovor i bolje razumevanje. Poenta te istinite priče je na tragu zaključka da služba nikada ne sme da se poistoveti sa politikom i da je dužnost pravih bezbednjaka ili obaveštajaca da državu sačuvaju od vlasti, bez obzira na posledice.

„Srpska služba ne postoji da bi čuvala vlast, već da bi zajedno sa građanima, pa i mladim studentima koji buntovnički crtaju stisnutu pesnicu, gradila bezbedno društvo“, napisao sam u poglavlju o „Otporu“, a to svakako nije kurs za prebege, već zaključak o svrsi ove profesije. Osim toga, kada se strane službe igraju u vašem dvorištu, domaća služba, u najmanju ruku, mora upoznati igrače i predvideti konačan rezultat.

To nije baš pošlo za rukom ljudima koji su vodili službu krajem prošlog veka i to je odavno svima jasno, ali na njihovom primeru se mnogo toga moglo naučiti i nije naodmet to stalno ponavljati.