Moje pravo da znam sve 1Foto: FreeImages / Cierpki

Gostujući na televiziji Pink u nedelju, 17. marta, Aleksandar Vučić je po ko zna koji put zabrinuo sve razumne i iole misleće građane ovo malo ostatka države koju je, kao kakav faraon, bezočno prisvojio.

Kao obično, predsednik se u svom na momente melodramskom na momente agresivnom nastupu, hvalio, obećavao, kočoperio, samosažaljevao, izgovarao uvredu za uvredom na račun pojedinih lidera opozicije, optuživao bez dokaza, omalovažavao sve koji ne misle kao on. Nema tu mnogo šta da se kaže a da o Aleksandru Vučiću već nije rečeno ili zapisano. Da je ovo iole normalna država, profil njegove ličnosti kao nosioca tako visoke javne funkcije morao bi biti predmet analize ozbiljnih stručnjaka.

Nešto drugo me ovom prilikom zanima, nešto što je tokom intervjua izgovorio taj i takav Aleksandar Vučić. Naime, zamoljen da uporedi demonstracije od petog oktobra dve hiljadite godine sa aktuelnim protestima, koji su posle četiri meseca mirnih i monotonih šetnji, u subotu 16. marta, kulminirali upadom (izvinjavam se na izrazu ali adekvatniji nemam) jednog broja protestanata u zgradu RTS-a, on je bez dileme negirao bilo kakvu sličnost između ovih događaja.

To je jedna od retkih rečenica među nebrojenim predsednikovim fiksacijama kojoj mogu da poklonim trunku pažnje a da na koncu ne podlegnem elementarnoj ljudskoj empatiji.

Nisu malobrojni oni koji su skloni poređenju ondašnjih i sadašnjih političkih prilika i neprilika, oni koji povlače analogiju između tadašnjeg oslobađanja i nedavnog pokušaja „oslobađanja“ TV Bastilje. I ne greše svi koji smatraju da javni servis i zaposleni u njemu nisu obavljali niti danas obavljaju profesionalno svoj posao. Kao pre osamnaest i više godina, stanje u medijima, i ne samo u medijima, je više nego loše, ono je zapravo katastrofalno (čast izuzecima koji se na prste jedne ruke mogu nabrojati). I danas, kao onda, za gušenje medijskih sloboda, za izveštavanje u korist režima a ne u interesu građana, za ignorisanje opozicije i javnu satanizaciju njihovih predstavnika, direktno je odgovoran i kriv upravo Aleksandar Vučić. Ako pretpostavim još i to da su tada i danas građani plaćali TV pretplatu, te da barem na osnovu te potencijalne činjenice imaju „pravo da znaju sve“, to jest pravo na objektivno informisanje, onda se valjda krug eventualnih analogija završava.

Ključna činjenica, koju je, uostalom, u intervjuu izneo i Aleksandar Vučić, jeste ta da su dve hiljadite godine građani pored svih drugih prava koja su im bila ugrožena i uskraćena, branili svoju slobodnu biračku volju, branili rezultate glasanja od 24. septembra, koje je Slobodan Milošević, u svom maniru, pokušao da lažira i preinači u svoju korist. Kada je, dakle, opoziciji i građanima osporena izborna pobeda, nije joj preostalo ništa drugo nego da tu pobedu ozvaniči i da zasluženo preuzme vlast na način koji nam je dobro poznat – na ulici. Ali legalno.

Danas je, kao što rekoh, situacija u državi i društvu umnogome slična ne samo onoj iz dve hiljadite nego i iz devedeset šeste i sedme, i nesporno je da zato građani protestuju i na ulici izražavaju svoje nezadovoljstvo. I sam sam „jedan od pet miliona“, na stranu što ne delim političke stavove sa desno orijentisanim strankama i pokretima, ali baš zato, zato što sam jedan od protivnika ove mafijaške vlasti, imam „pravo da znam sve“, sve ne o cilju koji nam je zajednički, nego o načinu kako da do tog cilja dođemo.

Konačno dolazimo i do poslednje analogije između prošlih vremena i aktuelnog političkog trenutka. I onda i sada parola „gotov je“ izaziva najveće oduševljenje kod protestanata. Svi koji se već četiri meseca jednom nedeljno okupljaju na ulicama gotovo stotinu gradova širom Srbije to bi želeli, a mene, kao, verujem, i mnoge druge, koliko toliko politički pismene građane, zanima, ponavljam: kako do tog cilja?

Sumnjam da iko, pa ni organizatori protesta i lideri stranaka, partija i pokreta koji u protestima učestvuju, znaju odgovor na ovo pitanje koje im ovom prilikom upućujem, a da on, odgovor, ne izlazi iz okvira koji državu, bilo koju državu, čini državom. U stvari, još više me plaši to što su svi koji proteste vode svesni, morali su biti svesni, da se u zgradu RTS-a, kao ni u bilo koju drugu državnu instituciju, masovno, organizovano, ili makar prividno organizovano, ne može i ne sme ući bez legalno dobijene dozvole za tako nešto, a ta se dozvola, ako ne od samog „domaćina“, dobija isključivo na izborima. Drugim rečima, svaki drugi način da se u javne i državne institucije, ma koliko se ne slagali sa njihovim radom, uđe sa ulice, iz protesta, i eventualno nad njima uspostavi kontrola, predstavlja nešto što u pravnoj nauci ima odgovarajući termin i definiciju. Nisu nepoznati primeri u svetu, pa ako hoćete i kod nas, gde se vlast smenjivala na takav način, no da li smo, ili da li su oni koji proteste vode (barem neki od njih) sigurni da bismo tako nešto hteli čak i kada bismo mogli to da uradimo? Razumem i potrebu i nužnost da paranoičnom Aleksandru Vučiću i njegovom kriminalnom režimu vidimo leđa, ali, osim što tvrdimo, ili tvrde, da je gotov, ponavljam da bih voleo da znam – kako? Prihvatam svaku vrstu legalnog pritiska i građanske neposlušnosti koja bi dovela do toga da režim obezbedi fer i poštene izbore, ali bih takođe voleo da znam da li je pojedinim liderima opozicije prihvatljiv neki aprilski ili majski prevrat u kome bi faraon Aleksandar eventualno bio svrgnut sa trona? Da li bi tako bio uspostavljen novi princip smenjivosti svih budućih režima? Ili bi ovaj bio samo izuzetak? Ko i kako bi to mogao da garantuje?

Ako je nekad bilo – samo vas posmatram, neka danas bude – samo vas pitam!

Autor je građanski aktivista iz Novog Sada

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari