Moji "susreti" s premijerom

Preko puta Palate Srbija i duž bulevara na stubovima za osvetljenje su „sveži“ portreti. Siguran znak da će biti vanrednih izbora. Premijer doduše kaže da je još uvek u dilemi – zbog cene izbora, ali nije rekao koliko košta njegovo samoljublje. Za očekivati je da će parlamentarni univerzalac Babić saopštiti da iza svega stoje poklonici lika i dela lidera naprednjaka. Sam Vučić verovatno procenjuje da je nakon „silnih uspeha“ njegove vlade pogodan trenutak da osnaži svoj, odnosno stranački rejting na prevremenim izborima i da uz to elegantnije prevaziđe afere i izvrši toliko najavljivanu rekonstrukciju vlade, ne samo personalnu. Ostaje, međutim, pitanje kako će se Vučić, odnosno njegov ego, snaći u tzv. tehničkom mandatu.

Na premijerovu odluku svakako će uticati i brojne afere s kojima je suočen i u samoj vladi. Inače, stanje u zemlji „nikad bolje“, budžet je stabilan, a i MMF je zadovoljan, investicije „pristižu“ svake nedelje, premijer se sa svakog putovanja ne vrati praznih ruku. S druge strane, tu je doprinos predsednika Republike – zar nije Obama rekao „samo zovi, dobićeš sve što treba“. Srećom pa Srbiji ništa ne treba, bez obzira što je spoljni dug narastao za novih devet milijardi evra, što domaće fabrike grcaju u dugovima, a radnici ostaju prvo bez plata a zatim i bez posla.

Otpuštanja su u toku (6.000 na Železnici, 10.000 u EPS-u, 9.000 u javnom sektoru – unutrašnjost niko i ne broji). Javna preduzeća imaju gubitak od 200 milijardi dinara, ona koja su uspešna dobit uplaćuju u budžet (gubitke će pokriti građani eventualno putem još jednog smanjenja plata i penzija). Upravo je objavljeno da su se direktori 27 javnih preduzeća, među kojima je „zvezda“ direktor Srbijagasa, oglušili o Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, između ostalog i zbog zapošljavanja prijatelja i glasača.

Jasno je da je predizborna kampanja već odavno u punom jeku. Stranački sukobi su, kako neko reče, dostigli stepen mržnje. Svakodnevno čujemo neprimerene izjave i od strane pozicije i opozicije. Upotrebljavaju se sva raspoloživa sredstva, i jedni i drugi imaju svoje predvodnike. Mnoge ustavne kategorije su narušene. To ilustruje i primer Vojvodine. Srpski premijer ima povremene direktne kontakte, makar i u Briselu, sa premijerom južne pokrajine Isom Mustafom, dok su sa Vladom Vojvodine sve veze odavno pokidane. Umesto Pajtića te odnose održava predsednik Parlamenta? Reklo bi se – sve u skladu sa Ustavom. 

U međuvremenu Srbija se i dalje rve sa EU oko pristupnih poglavlja. Evropski čelnici stalno nas tapšu po ramenu i izriču pohvale za „ostvareni napredak“ da bi u datom trenutku, po ko zna koji put, podsetili na ključni prethodni uslov – odnose Beograda i Prištine. Kosovo je očito Ahilova peta Srbije i stoga će proteći još dosta vremena da dođe do njihovog poboljšanja. Najbolje to ilustruju sledeći primeri.

Kada su se prvo premijer, a zatim i predsednik, ozareni vratili iz poseta Americi, Vašington je takoreći već sutradan podržao prijem Kosova u Unesko. Istovremeno se na skupu šefova država u UN, pod okriljem Bele kuće, pojavio i predsednik kosovske vlade Isa Mustafa, što je svojevrstan presedan, da bi albanski premijer Rama sa iste govornice pozvao sve zemlje koje to do sada nisu učinile da priznaju Kosovo. Kada je reč o organizaciji Unesko, možda bi za Srbiju, ako već ne može da spreči prijem južne pokrajine, najbolje bilo da taj prijem bude uslovljen odnosom Prištine prema srpskoj i svetskoj baštini, drugim rečima da Unesko garantuje njihovu zaštitu. Jer, ako međunarodna zajednica može da obezbedi zaštitu srpskoj zajednici na Kosovu, onda može i njihovoj baštini.