Srpska opozicija se trenutno nalazi na ničijoj zemlji, zbunjena, konfuzna i dezorijentisana. Još gore!
Odbijanjem da shvati da je izgubila kompas posle „nelegalnih i nelegitimnih“ izbora, sama sebe ubeđuje da su svi naizgled iznuđeni potezi vlasti dokaz uspešnosti bojkota. Kao da i sama ne veruje u tu odluku, pa stalnim ponavljanjem mora u njenu ispravnost da ubedi prvo sebe, da bi ubedila i druge.
Za to vreme Vučić sa olimpske visine posmatra kako mu protivnici stradaju od međusobne razmene „prijateljske vatre“ i kako je njegova vlast sigurna, ne zbog toga što su građani zadovoljni kvalitetom života kojim žive, već su nezadovoljni kvalitetom alternative koja im se umesto Vučića nudi.
Da se ne lažemo, on neće promeniti izborne uslove. Au contraire, učiniće sve da umesto promene izbornih uslova, promeni odluku opozicije.
Na dobrom je putu da to i učini. U bojkotaškom bloku je primetno komešanje, jer je shvatanje pred kakve ih je izazove stavila ova sudbonosna odluka bio bolan sudar sa posledicama realpolitike. Nije bilo teško (ukoliko se koristi zdrav razum i poseduje zrno časti) doneti takvu odluku, ali će biti izuzetno teško ostati pri toj odluci i dati joj pravi smisao i sadržaj.
Ta odluka ne sme da bude treniranje moralnosti, niti jednokratno upozorenje režimu, već sredstvo kojim će se režim primorati da promeni celokupni društveno-politički ambijent u zemlji.
Paralelno sa tim, najava nastanka novih opozicionih grupacija samo je dodatno povećala već postojeću entropiju. Kada se pogleda sa ideološkog i vrednosnog rakursa, to okupljanje liči na reformatiranje pokojnog LDP-a.
U pravu je profesorka Dubravka Stojanović kada ovaj opozicioni zametak pozicionira levo, ali nije u pravu kada svu ostalu opoziciju gura udesno. Gubi iz vida da je Demokratska stranka zauzela poziciju levog centra i prepušta drugima da budu zagovornici onih kontraproduktivnih neoliberalnih ideja koje su modernu demokratiju uvele u istorijsku krizu, ako ne i u potpuni kolaps.
Demokratska stranka neće biti ni žrtva, ni izvođač etičkog čišćenja nad opozicijom. Naprotiv!
Nepristojno je da nekome smeta Mlađan Đorđević kao „oslobodilac“, a nije smetao dok su se delili ministarski resori pod predsednikom kojeg je „brale“ savetovao. Licemerno je da nekome smeta Boško Obradović kao štrajkač, a nije smetao kada su sa njim delili binu da bi spasili svoje poslaničke mandate i budžetske prihode.
Demokratska stranka se cepala po ideološkim šavovima samo dva puta. Prvi put se njeno desno konzervativno krilo odvojilo sa Kostom Čavoškim i Nikolom Miloševićem, a za njima je otišao i Vojislav Koštunica, koji će tu frakciju organizovati u DSS.
Drugi put je njeno levo krilo sa Čedomirom Jovanovićem na čelu formiralo Liberalno-demokratsku partiju čiji je politički ideolog bila Latinka Perović, kulturni modelator Biljana Srbljanović, a istorijska vertikala Jovo Kapičić.
Sve ostale diseminacije bile su plod ličnih ambicija koje pojedincima stvaraju ličnu korist, a svima ostalima veliku štetu.
Danas niko više nema dilemu. Demokratska stranka će srušiti režim Aleksandra Vučića. Naravno, ona to neće i ne može sama, ali bez nje taj proces nije moguć.
Možda to nekim usijanim glavama u opoziciji još uvek nije jasno, ali je i više nego jasno Aleksandru Vučiću. Zbog toga on aktivira razne spavače unutar DS-a, organizuje mini-pučeve, namerno opstruiše svaki vid objedinjavanja.
Suludo je optuživati Zorana Lutovca za bilo kakvo lutanje kada je on jedini uvideo opasnost od zadržavanja na ničijoj zemlji i predložio nastavak juriša u vidu pobune. Dakle, ni vraćanje nazad, ni tumaranje po magli, već aktivizam, napad, borba.
Još besmislenije je što takvi napadi dolaze od ljudi koji u političkom životu zaista ne lutaju, već dobro znaju svoj pravac i smer.
Kako i ne bi znali kada su majstori u zauzimanju sigurnih pozicija, kada Srbiju gledaju iz bjelokostnih kula koje su, naravno, stekli mukotrpnim opozicionim radom?
Da, oni ne mogu sebi da priušte lutanje, jer bi tim lutanjem ugrozili privilegije koje nisu postale sastavni deo njihovog života, već i sam život. Ne lutaju oni, a to što galopiraju na političkoj i moralnoj stranputici, to je samo neprijatan detalj, važno je da se zadatak obavi.
Lažni izbori u Demokratskoj stranci samo su još jedan vid distrakcije i pokušaja da se regrupisanje i revitalizacija stranke zaustavi. Ne treba gubiti vreme na nove DS otpadnike. Nisu prvi, ostaje nada da će biti poslednji. Pogotovo ne treba ulaziti u fingirani rat o DS nasleđu, jer je to igra koju nameću režim i njegovi pomagači.
Treba konstatovati da je iz DS-a izašla heterogena grupa nezadovoljnika koja neće biti sposobna da ostane na okupu čak ni pod lažnim imenom stranke. Zašto?
U njoj su oni koji smatraju da je odluka o bojkotu bila suicidalna, ali i oni kojima je smetala mlaka bojkot kampanja. Uz njih su oni koji bi priznali nezavisnost Kosova, pod rukom sa veteranima poslednjeg kosovskog boja.
Prate ih žene u crnom bez crnine koje nariču nad srebreničkim žrtvama i kunu ratne zločince, a predvodi ih čovek koji želi sve najbolje Vučićevoj ex-DS ministarki za ljudska prava u neljudskom režimu.
Koliko u tom komp(l)otu ima čomićoida pokazaće vreme, a vreme nije jedino što opoziciji nedostaje.
Demokratsku stranku ne čine samo njeni članovi, takođe je čine ideje, vrednosti i doslednost. Izmišljena „Igra prestola“ unutar nje više nikoga ne zanima. Rat na nivou elita zabavan je samo ljubiteljima sapunica. Novi članovi žele da ih Zoran njihove mladosti koji sedi na tronu Zorana moje mladosti oslobodi ludog kralja i donese mir napaćenoj zemlji.
Autor je lekar supspecijalista i član Glavnog odbora Demokratske stranke
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.