Moralna obaveza akademske zajednice

Doduše, „akademska zajednica“ ne postoji kao organizovana celina, već samo kao nepovezan skup katedri, departmana, fakulteta, instituta, univerziteta i strukovnih udruženja, ali ona postoji i treba da bude delatna kao intelektualna i moralna zajednica, to jest kao zajednica opredeljena za sticanje, širenje i primenu realnih i korisnih znanja o pojavama u prirodi i društvu.

Stoga, raduje buđenje ove zajednice iz slatkog dremeža, jer je, osim časnih izuzetaka, dugo bila omamljena bodovima, citatima, titulama, zvanjima, platama i honorarima, a često i zabavljena prepisivanjem i prepričavanjem tuđih radova ili „otkrivanjem“ trivijalnih istina.

Razume se, nauka ne može da bude sama sebi svrha. NJen zadatak je da utvrđenim istinama o prirodi poboljša naš položaj u svetu prirode, a istinima o prirodi čoveka i društva da poboljša naše odnose i uveća našu moć nad nužnostima prirode.

Kao takva, akademska zajednica ne sme da bude na „repu“ događanja, već treba da stalno budno prati da li praktična politika primenjuje određene ekonomske, pravne, sociološke, urbanističke, arhitektonske i druge istine, te da reaguje u slučajevima bitnih odstupanja od utvrđenih naučnih principa i znanja, a u slučajevima kada određena politika, kao ova aktuelna, ugrožava ne samo razvitak, već i opstanak društva, ona prva treba da pozove građane na protest.

Naravno, sa zadovoljstvom sam pročitao pismo 26 sociologa i sociološkinja Filozofskog fakulteta u Beogradu i njihovih 14 razloga (14 „zato“) što podržavaju građanske proteste („Danas“, 23.01.2019), ali zar im dosad nisu bila poznata „profesionalna saznanja“ o „nejednakostima“, „korupciji i klijentelizmu“, „neformalnoj ekonomiji“, „partijskoj patronaži“ i drugim bolestima našeg društva.

Isto tako, budžet se donosi bez rasprave, godinama nema završnog računa o tom kako se troše budžetska sredstva, pare građana preko budžeta se prelivaju u privatne džepove, mimo zakona i ustava čovek otima penzije i novim zakonom uređuje da sam odlučuje o tome kad, kome i koliko će penzije biti povećane ili smanjene. I protiv svih očiglednih kršenja zakona i ustava ustaje profesor dr Zoran Ivošević, a ćute pravni fakulteti, pravni instituti, društva sudija i tužilaca i advokatska komora. Štaviše, mnogi od njih se utrkuju u pružanju svojih usluga „kontroverznim biznismenima“, kod pravljenja ugovora, kod zastupanja na sudu, kod pravljenja „procesnih grešaka“, a i čitava advokatura posluje u sivoj zoni, što znači bez uvida nadležnih organa u njihova realna primanja i bez mogućnosti realnog oporezivanja.

Protiv zvaničnih neistina o rastu zaposlenosti, platama, štetnim ugovorima i drugim nevaljalstvima, borbu vode NIN, Danas i još dva-tri ekonomista, a ekonomska struka ćuti.

Osim toga, u trenucima ega na entom, naš predsednik voli da se upoređuje sa velikim ličnostima, čas sa Napoleonom, čas sa knezom Mihajlom, čas sa Stefanom Nemanjom, te da se poziva čas na Vebera, čas na Dostojevskog. Nedavno, u „istorijskom“ govoru u Kosovskoj Mitrovici, naš predsednik upoređuje sebe sa Nemanjom, pa kaže da kao što je Nemanja sa konopcem oko vrata išao da moli vizantijskog cara, tako će i on sa konopcem oko vrata da moli za rešenje kosovskog problema. I nije bilo nijedne istorijske katedre, departmana ili instituta da kaže da Nemanja nije sam sebi stavio konopac oko vrata i nije išao da moli, već je kao rob sa konopcem oko vrata odveden u Carigrad, tako da je kod običnog sveta ostala predstava o predsedniku kao epskom junaku koji se žrtvuje za spas svoga roda.

Ali, osim širenja protesta, raduje me i činjenica da sazreva svest o tome da nije problem samo naš predsednik, iako se on postavio iznad zakona, ustava, vlade, skupštine, države i naroda, već da je problem u dubini društva koje može da iznedri jednog takvog predsednika, prema oceni vladike Atanasije Jevtić, „najvećeg diletanta i licemera koji se pojavio na političkoj sceni u novijoj srpskoj istoriji“.

Prema tome, osim materijalne i političke obnove, nužna je i neophodna temeljna intelektualna i moralna regeneracija našeg društva, pošto su na intelektualnom planu još uvek nedefinisana pitanja prirode i uloge države, pitanja statusa i funkcije crkve, pitanja odnosa kapitala i rada, pitanja svrhe proizvodnje i potrošnje, pitanja uloge porodice i širih grupa, a na moralnom planu, pitanje odnosa pojedinca i zajednice, to jest pitanje odnosa egoizma i altruizma, pošto su danas puštena iz Pandorine kutije sva zla koja su vekovima potiskivana, tako da ponovo imamo prevlast onog animalnog nad onim ljudskim u čoveku.

Autor je istoričar iz Paraćina