Moralni raspad srpskog društva

Svako progresivno društvo trebalo bi da teži ka tome da svoje pripadnike obrazuje u duhu moralne autonomije, kao slobodne i moralno odgovorne ličnosti. Samo su totalitarni režimi opsednuti održavanjem podaničkog mentaliteta i autoritarne svesti. Takvim režimima je neophodna dominacija moralne heteronomije i pojedinaca bez sopstvenog moralnog stava i bez mogućnosti samoodređenja. Dugotrajna moralna kriza može dovesti do potpunog moralnog raspada jednog društva.

Treba istaći da da istorija ne poznaje nijedan primer opstanka neke ljudske zajednice u kojoj je došlo do moralnog raspada.

Postoji mišljenje da je sa uvođenjem višestranačja počeo moralni raspad srpskog društva. Naravno, to ne znači da je pre toga moralno stanje bilo idealno. Posmatrajući dugoročno, u Srbiji je nekad preovlađivao patrijarhalni moral, zasnovan na religiji i svetosavlju.

Posle 2. svetskog rata, komunistička ideologija je zamenila etičke temelje srpskog društva.

Jednopartijski sistem je isključivao elementarne političke slobode, ali nije dozvoljavao ni dominaciju korupcije u društvenim odnosima. Poseban problem u Srbiji se odnosi na činjenicu da je pad jednopartijskog sistema koincidirao sa tragičnim raspadom SFRJ, nacionalnom katastrofom i ekonomskom krizom.

U takvoj situaciji, moralni raspad srpskog društva je bio neminovan. Socijalna patologija je uzela maha, tako da u društvenim i međuljudskim odnosima dominirali su mržnja, zavist i netolerancija. Miloševićev režim je podsticao sve manifestacije moralne krize.

Osnivanje političkih stranaka je doprinelo moralnom raspadu srpskog društva, jer bez demokratske tradicije se nije mogao konstituisati nacionalni interes.

Posle demokratske revolucije 5. oktobra, počelo je postepeno moralno ozdravljenje društvenih odnosa. Prestale su beskrupulozne manipulacije javnim mnjenjem i smanjile su se tenzije u društvu.

Naravno, nije sve bilo idealno, bilo je i grešaka i propusta. Ali, najvažniji je bio osnovni rezultat – posle dugotrajne međunarodne izolacije, Srbija se opet pruključila zajednici demokratskih naroda Evrope. Stranke na vlasti su se trudile da usmere Srbiju na pravi put ka Evropskoj uniji i lideri DOS-a su bili prihvaćeni sa dobodošlicom u Evropi i svetu.

Nažalost, taj period napretka i moralne obnove društva nije dugo trajao.

Sa dolaskom SNS -a i Aleksandra Vučića na vlast počela je finalna faza moralnog raspada srpskog društva. Vučić, kao predsednik svih građana, odmah je podelio narod na dve grupe, od kojih je jednu veličao, a drugu satanizovao. Počele su neverovatne manipulacije javnim mnenjem, neviđene do sada u srpskoj istoriji.

Servirane su svakodnevne obmane i laži za zaluđivanje naroda, ali istovremeno i pretnje i ucene potencijalnih političkih protivnika. Takav pristup prihvatila je i njegova „politička posluga“ , na svim nivoima – ministri, partijski funkcioneri. Kreirana je ogromna moralna kriza, koja se stalno produbljuje.

Korupcija je procvetala kao nikada do sada. Pojavljuju se ogromne sumnjive investicije (kao što je Beograd na vodi), što ukazuje na neviđenu pljačku na najvišem državnom nivou.

Manifestacije moralnog raspada srpskog društva se javljaju širom zemlje i u svim društvenim slojevima. Totalni gubitak solidarnosti i empatije ukazuju čak i na početak promene mentaliteta srpskog naroda.

Među brojnim primerima treba pomenuti skandale u Grockoj i Brusu, gde se pruža podrška lokalnim moćnicima, okrivljenim za razna nepočinstva. Čoveku koji teško razboleo odmah sledi otkaz. Najflagrantniji je slučaj u Lučanima, gde su izmanipulisani radnici, braneći svog direktora, napadali I vređali svog kolegu koji je izgubio sina.

U Srbiji je oduvek bilo poznato saosećanje sa unesrećenim ljudima, ali Vučićev režim to ne dozvoljava. Uništeni su društvena solidarnost i ljudsko dostojanstvo. Poznata je činjenica da u ovom vremenu totalnog ekonomskog i socijalnog propadanja Srbije (nazvanog „zlatnim dobom“) među ljudima vlada užasan strah od gubitka posla i egzistencije. Ipak, i u takvoj situaciji, moralo bi da ostane nešto ljudsko, kod svakog pojedinca.

Dobro, možda ne kod svakog, ali bar kod onih sa vise moralnog senzibiteta. Takvi bi morali da dignu glas i time daju primer drugima, da ih ohrabre i podsete na neke svetle trenutke srpske istorije.

Posle svega što se dešava u Srbiji, moralo bi da se postavi pitanje : da li Vučićeve pristalice imaju savesti? Da li su svesni moralnog raspada srpskog društva?

Da li pomišljaju na sopstvenu odgovornost u tom procesu? Da li se to može očekivati od silnih „preletača“, koji su menjali stranke, gledajući samo sopstvenu korist? Zaboravljajući prethodne saveznike i prijatelje, počeli su odmah da služe novom vođi. Šta oni očekuju – da posle pada Vučića odmah pređu na pobedničku stranu?

Da li je moguće da se najgori među njima, Goran Vesić , nada da će mu biti oprošteno ogromno zlo koje nanosi Beogradu?

Zar nosioci medijske podrške režimu, počevši od Nebojše Krstića i Marića, pa do samog dna na kome se nalaze Vučićević i Sarapa, zaista misle da će proći bez posledica?

Proces moralnog raspada srpskog društva i dalje traje i ne vidi se kraj, sve dok opstaje Vučićev režim. Ima li nade da jednom dođe do moralne obnove društva, ili će se Srbija priključiti zemljama koje nisu preživele moralni raspad?

Autor je profesor Univerziteta u Beogradu, u penziji