Moramo da oživimo domaću proizvodnju

Može li se zahtev za oživljavanjem proizvodnje, stimulisanjem prerađivačke industrije, otvaranjem novih radnih mesta pod nadzorom države smatrati suludim i neozbiljnim? Nemoguće je oteti se utisku da ova vlast permanentno radi na štetu države i građana.

Šta je konačni cilj aktuelne vlasti možda i ne možemo da pretpostavimo, ali posledice pouzdano možemo predvideti. Ovde će živeti sve manje ljudi jer će sve manje građana Srbije u svojoj domovini videti budućnost i perspektivu sa sebe i pokolenja. Za oportuniste na vlasti, to je dobra vest. Što manje ljudi, manje i problema. Za ozbiljne i odgovorne ljude koji promišljaju o budućnosti i vode računa o opštem interesu, to je katastrofa.

Mladi ljudi masovno napuštaju Srbiju i taj trend se ne smanjuje. Odlaze „trbuhom za kruhom“, ono najbolje što imamo ispraćamo svakodnevno, brišući suze u aerodromskim holovima. Iz Unije poslodavaca poručuju da je to za njih dobro, jer uz blagoslov države (čitaj SNS vlasti), već vrlo uspešno uvoze radnike iz Vijetnama, Gvatemale, Bangladeša… Na našim gradilištima dobro su se pokazali i turski tesari, albanski armirači.

Dok država majčinski brine o stranim investitorima, subvencijama i poreskim olakšicama, ono što može biti naša komparativna prednost, proizvodnja zdrave i kvalitetne hrane, pre svega, zanemaruje se i uništava. Od nekada značajnih izvoznika, postali smo uvoznici mesa i svinjskih prerađevina. Nekada uzgajivačka zemlja, koja je još 1866. godine na hiljadu stanovnika uzgajala 1.300 svinja, sada zavisi od uvoza i drugih, umesto samo od sebe. U drugoj polovini 19. veka danas najmoćnija svetska ekonomija, ona u SAD-u, proizvodila je od 800 do 900 svinja na hiljadu stanovnika i po tome bila daleko iza Srbije.

Takođe, krajem 19. veka, tačnije 1893. godine, prvi izvozni posao u SAD-u bio je izvoz suvih šljiva i to 30 hiljada tona. U isto vreme, Srbija je u Austrougarsku izvozila 250 hiljada svinja i imala suficit u trgovini sa svetom. Još 1990. iz Srbije u svet je izvezeno svinjskog mesa u vrednosti od 762 miliona dolara, a konzerve iz fabrika u Srbiji snabdevale su američku vojsku. A ove godine uvoz svinjskog mesa u Srbiju biće za 50 do 60 odsto veći nego u istom periodu prošle godine.

Kada je poslednji momenat da se nešto preduzme? Najbolji trenutak je prošao, a da li je prošao i poslednji – to nećemo saznati sve dok nešto konkretno ne uradimo. Bolje ikad nego nikad da kažemo – stop. Dalje se ne može ovako. Naš moto mora biti „proizvedi“! Održiv je samo onaj model razvoja koji se zasniva na većim ulaganjima u domaće kapacitete, a ne na enormnim subvencija nesigurnim stranim investitorima.

Migracije, odliv znanja i umeća, rasprodaja javnog dobra i uništavanje zemljišta, vode i vazduha, naših oranica, reka i planina, urgentno moraju prestati. Sve su to odavno postala egzistencijalna pitanja za naše društvo i svakog od nas pojedinačno.

Pod ovom vlašću, ništa od toga se neće dogoditi. Da bismo prizvali budućnost, moramo najpre da opozovemo aktuelni režim. Nezadovoljni građani i opozicija zajedno. Nema trećeg partnera i nema drugog puta da ovde ponovo bude u redu.

*Autorka je potpredsednica Demokratske stranke, novinarka i buduća narodna poslanica