Moramo istinski tražiti oprost

Za njima ostadoše duboki tragovi-krateri nečovještva i nepočinstava nad drugim narodima, narodnostima, drugim verama.

Time osramotiše, oblatiše, obrukaše čestitost ovdašnjeg naroda i njihovih potomaka.

Naša je sveta obaveza put hodočasća na koji moramo krenuti.

Tim putevima moramo ući u svaku kuću s dopuštenjem, primaći se svakoj duši, biću pojedinca na ovim prostorima koji su postradali i njihovi bližnji kojima je i dlaka s glave zafalila, ko je i popreko pogledan, klečeći na kolenima militi ih za oprost ako ikako mogu.

Ni za jotu ne smemo zameriti ako i ne ostvarimo naš naum.

Time moramo dokazati da smo stvarno – istinski Svetosavski narod. To hodočašće moramo stalno ponavljati sve dok svaki pojedinac i poslednja duša nam ne oprosti i najmanji greh, popreki pogled.

Ti nedužni stradalnici na našu sramotu stali su zacenjeni zlom, dosta njih nemajući snage da podnesu naneti bol, raseliše se po vas celom svetu u potrazi za smirajem duše s nadom za zaborav.

Moramo dokazati da je naša istinska želja da su oni i njihovi potomci uvek dobro došli na svoja ognjišta, u naše komšiluke, da zajedničkim snaga njihova ognjišta podignemo iz ruševina, zgarišta i pepela.

Mnogi njihovi potomci, smogoše snage da nam oproste i da ostanu tu oko nas.

Ti plemeniti ljudi drugih vera i nacija, bez ikakvog ušura, privijaju nam najdelotvornije meleme, lečeći naše oskrnavljene obraze.

Sa nama zajedno strpljivo skidaju blato sa naših obraza, brane boje naše otadžbine kiteći je zlatnim i svaki drugim odličjima sa sportskih borilišta.

Obogaćuju i oplemenjuju, kulturnim, umetnički, naučnim, graditeljskim i svim drugim vrednostima.

S ponosom i poštovanjem noseći na grudima obeležja naše zajedničke postojbine. To su naši bližnji, naši najbliži, naša braća po postojanju po svojim plemenitim delima i praštanju.

Kao hrišćani treba da uvek imamo na umu čemu nas uče Božije zapovesti.

Ne smemo ni za tren zaboraviti na njihova dobročinstva.

Njima na senku ne smemo, njihova imena pisati zlatnim slovima u našim odgovornim istorijama sa svim pijetetima prema njihovim žrtvama i svakolikim poštovanjem njima i njihovim potomcima.

Ne damo da nas truju zlotvori njihovom zlobom, nagovarajući nas da zavirujemo u „komšijske“ avlije i da nam drže propovedi o „nebeskom-nepogrešivom narodu“ o neuređenosti i nečistoći tih avlija, a ni jednog trena ne pogledaše svoje.

Najpre moramo naše avlije očistiti i ukloniti svaki talog, glib i svako zlo dajući za primer komšijama kako treba i time ih ponukati, navratiti bez galame i larmanja da se ugledaju i isto učine ako već nisu.

Na damo da nas ti odrodi truju sa brojkama i pravljenja simetrija i podele na „naše prekobrojne i njihove malobrojne žrtve“, skrnavljujući najsvetije postulate ljudskosti da i jedna nevina žrtva je pre svega žrtva bez pripadnosti ovima ili onima.

Da kada očistimo svoje možemo se nadati očišćenju „tuđih“ duša.

Čestitosti, napretku i uspehu svakog naroda su potrebni mnogi kao što je bio heroj nebeskih visina, Omer Mehić koji svojom humanošču i umešnošću pokaza najveće čojstvo i junaštvo dajući i život a njegov potomak svetla nam obraz sportskim dostignućima.

Zlotvori ga nekim atributom „oktiše“ koji neću ni pominjati, na pravdi Boga oljagaše. Sram ih bilo zadnjeg dela kojeg nose na ramenima, jer obraza i nemaju.

Moramo znati da nikud i nigde nismo pristali bez (u sport): Kolašinaca, Bekrića, Terzića, Dudaša, Bibića, Sinančevića, Ljaića, Sulejmanija, Đerea, Međedovića, Prosinečkog, Blaževića, Pilića, Ivaniševića… U sveri književnosti, kulture i umetnosti: Albaharija, Kusturice, Bazdulja, Furlana, Pejakovića, Štrljića, Radića, Bogdana, Vučkovića, Kovača, Zafranovića, Fehmijua, Petrovcija, Sejdinovića, Biševaca, Mensura, Mešića i mnogim drugim o koje se moja malenkost ogreši, zbog njihovog ne spominjanja u zlatnoj niski, u nadi da će mi oprostiti.

S njima imamo „čime i pred Miloša i pred Marka“. Ta zlatna niska i veliki broja dostojnih ljudi „od naših korena“ će nam održati glavu iznad visokog nivoa gliba i fekalnih voda, koje prete svojim nadolaženjem, stigle nam do grla. Sa „našim“ daleko ih bilo ništacima, odrodima, nitkovima, satrapima, skotovima, odljudima, „zadužbinarima“ zla i „među dve kokoši“ bi se teško obrukali.

Autor je redovni profesor Beogradskog univerziteta