Moramo podneti gusenice ako želimo slobodu

Jedan veliki, ogromni talas nezadovoljstva se prelio onomad na Beograd.

Smatraju da su se samo malo skvasili, a da se nisu udavili.

Autobuski miting u onaj petak trebalo je da im da veštačko disanje – davljenik zvani SNS ipak je na umoru. Potrebno mu je samo prineti ogledalce na usta da se i sam uveri u to. A onda će početi takva bežanija iz SNS, da će sadašnji egzoidus iz Srbije delovati kao umilna izviđačka vežba.

Nema ideologije unutar SNS da ih drži kao koheziono tkivo – svaki je tu iz ovog ili onog interesa! Bora čorba pevao Aleksandru Veličanstvenom zbog vere u njegov „nacionalni program“? Neće biti, po sredi je sigurno 50.000 drugih razloga. Šest stotina profesora je onomad potpisalo podršku Nepogrešivom zbog uverenja da je učinio Univerzitet boljim? Neće biti, univerzitetska zajednica je najlakše potkupljiva društvena grupa – ovde se za „napredovanje“ bilo koje vrste lako prodaje „vera za večeru“. Lazar Ristovski veruje da će Aleksandar poput svog makedonskog imenjaka naprečac rešiti pitanje filmske industrije? Neće biti, trebalo mu je para a nadao se da je narod zaboravio da je govor potpuno iste patetike i gestikulacije držao i za Boris Tadića…

Čini se da je sve isto.

Vučić putuje, plače, otvara, ljuti se… i funkcioniše kao „neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar“… Samo još nije repovao. Oni koji su otišli mudruju inficirani patriotskom nostalgijom, oni koji su ostali planiraju da odu. Nastavnica istorije unuka moje koleginice govori deci petog razreda da je uspeo onaj koji ode iz Srbije. Kako zbunjenim klincima objasniti Šantića i „Ostajte ovdje“? Desetogodišnjaci razmišljaju o odlasku, majko moja! Koliko smo propali – pa mi i fizički nestajemo. Raste Nemačka umesto Srbije. I nisu tu krivi ni Danas ni N1 televizija, čiju zabranu zahteva poslanik veoma živopisno zapuštenog duha. I ako N1 to ne objavi, gradovi nam se smanjuju i nestaju: u Boru ima samo memle i Kineza, Vranje „na braniku otadžbine“ se prepolovilo, nije manje sivo ni u Nišu… Samo na Pinku izgledamo onako kako bi vlast volela, mada svakodnevna iritantna blagoglagoljivost Dragana J. Vučićevića počinje da odbija čak i SNS botove (provereno). Potrebno je skratiti uzicu.

Ili češće puštati Lava Pajkića da pravi skečeve od kojih se ledi krv u žilama, jednako kao kada Željko Mitrović pušta muziku ili dronove?

Ili pustiti Milomira Marića da što češće (ukoliko je to moguće) pravi Ćirilicu sa Aleksandrom, jedinim gostom koji govori više od njega?

Čini se da je isto, ali nije.

Shvataju oni da je ovo kratkog daha, te da poslednji miting opozicije u Beogradu pokazuje da nezadovoljni neće odustati. Nervozni su zbog toga. Počinju da prate predsednika na putovanjima sa istim entuzijazmom sa kojim smo pratili Josipa Broza. Da imamo more sigurno bi Rasim LJajić kupio „Galeba“ da vozi novog Tita. Ne bih se iznenadio ni da se iz skupštinskih klupa Martinovića i kompanije ne porodi ideja o novoj štafeti za sina celog našeg naroda. Pa kada čovek već preti da će „bolje štrajkovati glađu od opozicije“ što ne bi izmislio i novi Dan mladosti? Nije mu potreban veći poltronizam od ovog kojim raspolaže.

Paradoksalno, fer i korektne izbore ne želi Vučić, uprkos njegovoj navodnoj popularnosti i nepobedivosti. Pristajanje na fer izbore i balansirane medije on doživljava kao poraz, jer vlast smatra postojećom samo ako je apsolutna. Ako je već ne deli ni sa svojim najbližim saradnicima, kako očekivati da je podeli sa nekim „fašistom“ iz sadašnje opozicije?

U borbi za apsolutnu vlast stradaće pre svih oni koji ga apsolutno podržavaju, i to im lagano dolazi do pameti. Znaju da nas je Gospodar toliko podelio da nema bezbednog mosta za prelazak na drugu stranu.

Politička neutralnost? Ne prolazi. I pored aklamativne podrške kolektiva direktoru najstarije niške gimnazije, isti će biti smenjen od strane osobe koja je dugo govorila „Dosta je bilo“, a onda prešla u četnike 45-e godine. Odavno govorim da funkcionišu po principu usisivača te da „Makedonski“ nije gadljiv ni prema kome ko je spreman da mu služi. Tvrdim da bi nekako postao ministar zdravlja samo da izjavim ljubav ocu nacije i „najmodernije bolnice u Evropi“, niškog Kliničkog centra – o mestu direktora i da ne govorim. Nenad Kulačin bi lako mogao da postane ministar informisanja, a Marko Vidojković kulture. I to Nepogrešivom ne bi bilo moralno nepodnošljivo. Naprotiv, smatrao bi da to govori o njegovom „neograničenom demokratskom potencijalu“.

Politička korektnost? Ne prolazi. Nemaju naše institucije potreban minimum demokratičnosti za vođenje političke borbe. Maja Gojković kao medijator pluralizma političkih ideja? Pa hajte molim vas, pa ona ne trpi ni samu sebe, a kamoli „fašiste“ i „tajkune“! Stoga pozivam sve kolege profesore da se u subotu 11. maja u 18 sati okupimo ispred Filozofskog fakulteta u Nišu.

Bertrand Rasel je govorio: „čovek koji u sebi nema ni trunke filozofskog smisla ide kroz život zatvoren u predrasude nastale iz zdravog razuma, iz uobičajenih verovanja njegovog doba ili njegovog naroda i iz uverenja koja su se u njegovoj svesti razvijala bez učešća njegovog promišljajućeg uma“.

Zbog toga u subotu posle dana Pobede filozofi svih boja u 6 sati ispred Filozofskog u Nišu.

Neka počne konačna borba za slobodu.

Mali princ nije želeo da napusti svoju ružu bojeći se da joj neko ne naudi. Imam dve bodlje, tešila ga je ruža, braniću se od životinja. „A ako te napadnu gusenice“, opet se uplašio Mali princ? „Moram podneti dve, tri gusenice ako želim upoznati leptira“, odgovorila je ruža, nesvesna da postoji SNS.

Moramo podneti još dve tri gusenice ako želimo upoznati slobodu.

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu