Most koji tandrče kulovima iz kula

Praveći mesta za svoj nakaradni urbani gigant – Beograd na vodi – (moj Ceterum censeo) koji Beogradu niti treba niti je u stanju da ga prihvati na tom mestu, u staro gvožđe su otišli svi železnički koloseci. Za još uvek iskoristljive drvene pragove ne znamo kod koga su završili. Ništa vredeli nisu vapaji brojnih inžinjera saobraćajne struke kao i čitavih profesionalnih udruženja, koji su upozoravali da bez šinskog saobraćaja kao i bez metroa Beograd ne može da reši svoj javni saobraćaj pogotovo u svojoj centralnoj zoni.

Prvo su uklonjene sve šine sa čitavih 110 hektara Savskog amfiteatra, pa teretna železnička obilaznica oko Kalemegdana i najzad pod najezdom novih urbanih varvara pala je i stara Centralna železnička stanica koja je pretvorena u sablasnu avetinju obraslu u korov i to u najužem centru prestonice.

Posledično, istu sudbinu morao je da doživi i Stari železnički most koji sada gradski mudraci žele da pretvore u nekakav čudesni Shoping Mall za pešake i bicikliste. Što se tiče saobraćajne infrastrukture taj most je mrtav – kao da je srušen jer su mu uklonjeni svi koloseci.

Pored svih negativnih posledica koje Beograd trpi zbog projekta Beograda na vodi i koje će tek trpeti, sada mu preti rušenje još jednog mosta preko Save – Starog Savskog tramvajskog mosta jer su gradski podnarednici rešili da ga iseku na komade i da ga vozaju po Savi dok ne odluče gde će da ga privežu.

Tužne su sudbine ova dva mosta pa ih se treba podsetiti.

Stari železnički most dug je 350 metara i bio je prvi most preko Save izgrađen kad i Centralna železnička stanica 1884. godine da bi se prugom spojio Beograd i Zemun.

Prve noći Prvog svetskog rata, 1914. Godine, srušila ga je srpska vojska kako bi sprečila prelazak austrougarskoj vojsci.

Dve godine kasnije most je obnovljen da bi opet bio srušen 1941. godine.

Današnji most izgrađen je posle Drugog svetskog rata kako bi vozovi iz Srema dolazili u Glavnu železničku stanicu.

Stari Savski most – Nemački most – kako su ga zvali posle rata, dug je 430 metara i širok 40 metara takođe je rušen i to 1941. kako bi se sprečio prelazak nemačkoj vojsci. Nemci su ga za vreme okupacije podigli 1942. godine i to koristeći već pripremljenu čeličnu konstrukciju za most na Tisi. S obzirom da je Tisa uzana ravničarska reka to je i čelični luk sa zategama nesrazmeran širokom koritu Save.

Most je podrobno rekonstruisan u dva navrata – 1964. i 2007. godine. Prilikom zadnjeg remonta čitava čelična konstrukcija donjeg postroja očišćena je od korozije, dodatno zaštićena i promenjena asfaltna podloga kolovoza.

Donji postroj mosta čini roštilj od čeličnih greda preko kojih su postavljene čelične ploče a preko toga asfalt.

Kako ovim mostom prelaze teški kamioni i još teži tramvaji, most vibrira i čelične ploče se pomeraju, taru jedna drugu i proizvode priličnu buku – tandrkanje – naročito prilikom prelaska tramvaja a oni na ulice Beograda izlaze u ranu zoru, već u četiri časa, znači, sabajle.

To je glavni razlog što gradska vlast pošto poto želi da ga ukloni sa tog mesta kako ne bi budio i smetao tako važnim stanarima za koje kažu da u buljucima kupuju stanove u okolnim stambenim kulama Beograda na vodi ne pitajući šta košta, pa tako cena kvadratnog metra na nekim mestima iznosi i celih 8.000 evra.

Smeta kulovima u kulama, da parafraziram jednu dosetku našeg velikog pesnika LJube Simovića.

Još uvek je u planovima preseljenje mosta na lokaciju novobeogradskog stambenog bloka 70A kojim bi stanari Novog Beograda olakšano prelazili na Adu Ciganliju.

Tako ispada da su stanari bloka 70A ili 45 ili bilo kog drugog stambenog bloka, građani drugog reda kojima most može da danonoćno tandrče do mile volje.

Krajnje je besmisleno, opasno, štetno i kažnjivo uništiti dva mosta preko jedne velike međunarodne reke zarad urbanog komfora nekih povlašćenih stanovnika glavnog grada koji imaju novca da kupe svoje preskupe luksuzne apartmane u kojima sva je prilika da većina neće stalno živeti.

Potpuno sam uveren da u vrlo skoroj budućnosti u Beogradu na vodi neće niko živeti iz mnogih razloga a jedan od njih je i nemoguće rešenje saobraćaja sa tolikim milionima kvadratnih metara na tom mestu. Treba samo pitati beogradske taksiste koliko često imaju putnike za tu destinaciju.

Normalno bi bilo da investitor jednog ovako velikog stambeno -poslovnog kompleksa na tako prestižnoj lokaciji na samoj obali reke, za koju je dobio građevinsko zemljište i svu primarnu infrastrukturu bez ikakve nadoknade i to za svih 110 hektara, bude u obavezi da o svom trošku, od svog ogromnog profita, izgradi bar dva nova mosta preko Save.

Umesto toga Republička i gradska vlast dozvoljavaju jednom stranom državljaninu pravo eksteritorijalnosti u samom centru prestonice i zarad njegove ogromne dobiti – Beograđanima ukida dva stara mosta.

Starom Savskom mostu ne fali ništa. Do skoro je bio važeći projekat proširenja ovog mosta sa po dve kolovozne trake sa svake strane mosta. Znači da mu je konstrukcija stabilna kao i hrastovi šipovi na kojima stoji pa može da sliži svojoj svrsi bar još ovoliki niz godina.

Što se problema tandrkanja tiče on se može rešiti na više savremenih načina. Treba mu skinuti gornji asfaltni sloj i presložiti čelične ploče donjeg nosećeg postroja uz amortizovanje njihovih međusobnih dodira i samih naleganja na čeličnu rešetku pa će se onda i buka i tandrkanje mosta smanjiti na podnošljivu meru.

Najnovija ideja pomenutih podnarednika da se Stari Savski most iseče na komade i prenese u park Ušće u kom bi se smestilo bar osam kafića je toliko budalasta da na nju ne treba trošiti reči.

I na kraju moj apel novim gradskim vlastima u duhu njihovog novogovora: MIČITE RUKE SA OVOG MOSTA, BRE!

Beograđani, neka su vam sa srećom i Budimpešta i Istanbul.

Autor je arhitekta