Mozaik Vučićevog vremena

Nema više „Mozaika vremena“, emisije koja nas je podsećala na vreme i reči izgovorene u prošlosti, na dela i nedela počinjena od strane političara, na obećanja i razočarenja, na pobede i poraze. Posle sedamnaest godina, emisija koja je svoj život započela oktobra 2001, postala je nepopularna. U zemlji gde je magla na rasprodaji, a inteligencija gusaka na ceni, borba protiv pilećeg pamćenja je veoma nepodobna kategorija, takoreći nepoželjna. U stvari, zabranjena je, samo to još nije obznanjeno. Medijske slobode u Srbiji bačene su pod noge, kao otirač za jedan nedemokratski, autoritarni režim, koji punim galopom juri u diktaturu.

Posle histerične reakcije partijskog glasila Srpske napredne stranke, koje se prodaje kao „najčitanije dnevne novine“, na karikaturu takođe nepoželjnog Dušana Petričića, uz prepoznatljiv repertoar pretnji, bahate osionosti, kroz koje provejava nagomilani primitivizam i prostakluk, jasno je da vlast ne želi više da uređuje samo javni servis, svoje partijske biltene i stranačke tabloide, već i privatne medije. Možda najbolja paradigma stanja u medijima, ali i napredne svesti o medijskim slobodama, jeste pretnja poverenika SNS za Šabac, Aleksandra Pajića, upućena Televiziji Šabac. Zbog emitovanja satirične emisije “Dobar, loš, zao“, poverenik, pride i pomoćnik ministra prosvete, smelo i samouvereno je ustvrdio da su naprednjaci bili dovoljno trpeljivi, puštajući medije da rade svoj posao. Drugim rečima što ste radili, radili ste. Sad ima da radite onako kako hoće Aleksandar Vučić, ministar informisanja iz zlatnih devedesetih, danas predsednik Srbije, koji nas napredno vraća upravo u tu epohu, upamćenu između ostalog i po ubistvima političkih protivnika i vlasnika slobodnih i nezavisnih novina.

Kada je reč o „Mozaiku vremena“, tu je očigledan strah od pamćenja i podsećanja, kada je reč o Petričiću i Televiziji Šabac, primetan je strah i panika vlasti od podsmeha koji prati grotesku, na koju su svoje političko delovanje sveli Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka, a koji dolazi od još uvek trezvenog dela Srbije, koji se ne da niti uplašiti, niti zaglupeti jeftinom demagogijom i providnim lažima. Ima nas koji još uvek pamtimo Brozovo vreme i koji imamo sa čim da uporedimo uporno nastojanje Aleksandra Vučića da nas uveri da će po blagostanju u koje nas vodi upravo on biti upamćen kao novi Tito. Na stranu to što smo u blagostanju i napretku do guše, ali ni Brozu nikada nije palo na pamet da u Drugom Dnevniku gostuje uživo jedno cirka dvadeset i pet minuta, direktno iz NJujorka.

Pileće pamćenje i rasprodaja magle su svakako jedan od razloga što nam je ovako kao nam je. Ali, kada bi na slobodnim i nezavisnim medijima, koji su jedan od stubova na kojima počivaju demokratska društva, a naročito na javnom servisu koji se finansira novcem svih građana ove zemlje, imali priliku da čujemo reči kritike na račun ove vlasti i neko drugačije viđenje aktuelne situacije, možda bi bilo manje potrebe za karikaturama i drugim alternativnim modelima artikulisanja narodnog nezadovoljstva. A ono lagano ključa. Kada nezadovoljstvo naroda prekipi, onda će neko zaista doživeti sudbinu jednog premijera sa ovih prostora.

Naravno da mislim na Ivu Sanadera, premijera Hrvatske. Tada ćemo Mozaik vremena morati sa Radio Beograda da vratimo u Drugi Dnevnik. Ali i u jutarnje vesti. Neki ćemo tada sa setom reći potomcima: “Ovo ludilo sam preživeo, boreći se protiv njega.“ Ali ima puno onih koji će razmišljati šta da odgovore rođenoj deci na pitanje: “Kako si mogao ovo da podržavaš i ovo da nam uradiš.“

Mislite o tome. Jer i te će reči biti sastavni deo nekog Mozaika vremena. Baš kao i reči: “Optuženi, ustanite!“

Autor je bivši narodni poslanik i član DS