Može biti, al’ ne mora da znači

Kao što naši političari dovuku autobuse pristalica za sendvič pred neku binu da pokažu kako su voljeni i obožavani, tako je i Tramp doveo dvojicu balkanskih lidera za one stočiće u Ovalnoj sobi da pokaže svetu kako je veliki mirotvorac vredan Nobelove nagrade, a i drugog mandata u Beloj kući.

Uz put su nominovane i vlade Srbije i Kosova, što je nepravda za predsednika Srbije koji je potpisao sporazum, skrušeno sedeo pred Trampom i na kraju dobio naliv-pero i ključeve Bele kuće, a ne vlada koja već više od dva meseca čeka da se formira.

Tako je „istorijski“ sporazum o ekonomskoj normalizaciji Srbije i Kosova, koji su u stvari zaključili Beograd i Priština, ali ne jedni sa drugima nego oba sa Amerikom, mada Amerikanci tvrde da Tramp nije potpisao nikakav sporazum ni sa kim, postao deo jedne globalne političke igre. Politika je komplikovana i fluidna, a ekonomija nešto konkretnija, a i pošto je sporazum ekonomski, da vidimo šta nam on donosi.

Najspornije su dve tačke koje deluju da su se našle u sporazumu dve strane, a nemaju veze sa njihovim međusobnim odnosima, već sa američkom spoljnom politikom prema Rusiji i Kini. Naime, srpski predsednik je potpisao da nećemo nabavljati, a ako već jesmo da ćemo ukloniti, opremu za 5G mrežu nepouzdanih proizvođača. Ne piše ko su nepouzdani proizvođači, ko određuje ko su i šta ih takvim definiše.

Opet, ako se pogleda politika SAD, jasno je da se to odnosi na Kinu i pre svega Huavej, kompaniju koja ima značajno prisustvo u Srbiji i pre svega u obezbeđivanju telekomunikacione opreme. Pored, toga, ako nas sutra američki prijatelji pozovu da odbacimo ekonomski najpovoljniju ponudu za ugradnju opreme za 5G mrežu jer su ih oni proglasili nepouzdanim, šta će reći naši kineski prijatelji i brat Si, koji učestvuju u infrastrukturnim investicijama vrednim milijarde dolara u Srbiji.

Druga stavka se odnosi na diversifikaciju snabdevanja energentima. Opet, široko i neprecizno napisano, a kad se pogledaju izjave prethodnih godina vidi se da se diversifikacija odnosi na snabdevanje gasom od Rusije.

SAD već godinama pokušava da dovede u pitanje i eventualno spreči izgradnju Severnog toka 2, ogromnog gasovoda između Rusije i Nemačke, a gde god može poziva svoje evropske partnere da smanje energetsku zavisnost od Rusije usput nudeći američki tečni prirodni gas kao zamenu.

Ako bi se sutra nekim čudom našla mogućnost da se uveze taj američki gas (koja sada ne postoji zbog nepostojanja infrastrukture, a i iz drugih razloga) šta bi rekli naši ruski prijatelji sa kojima upravo gradimo Turski tok kojim, kada Bugari završe svoju deonicu, treba da poteče ruski gas.

Osim toga, ekonomski deo sporazuma u stvari i ne mora da bude loš po nas. Izgradnja autoputa i pruge do Drača otvara još jednu opciju za izvoz srpske robe i to posebno iz južnog dela zemlje. Ovim se takođe Niš pretvara u saobraćajno čvorište koje je autoputem povezano sa Sofijom, Istanbulom, Solunom, Tiranom i Dračom, a u budućnosti možda i sa Barom.

Naravno, da bi ocenili koliko je nešto dobro, prvo moramo da vidimo koliko košta. Prisustvo američke razvojne banke koja bi konkurisala kineskoj, može biti odlična stvar, samo ako se takmičenje bude odvijalo na finansijskom, a ne političkom planu. Pojednostavljenje transporta robe u i sa Kosova može samo koristiti našoj ekonomiji. Liberalizacija trgovine koristi pre svega ekonomski moćnijima, bar Amerikanci to znaju.

Dakle, ako bismo prve dve stavke podveli pod „može biti, ali ne mora da znači“ i ako bismo bili benevolentni prema infrastrukturnim projektima koji se finansiraju stranim zajmovima, mada nas iskustvo uči drugačije, ovaj istorijski sporazum bi možda mogao doneti i koristi ekonomiji Srbije.