Može li opozicija bez Đinđića i Koštunice?

Najveća Vučićeva investicija je upravo sistem vlasti koji je mešavina mafiokratije i medijokratije.

Sistem funkcioniše tako da sa jedne strane mafija kontroliše dobar deo novčanih tokova i ulicu, dok s druge strane mediji vešto od građana kriju to da smo u kandžama okorelih kriminalaca.

Protesti koji su krenuli krik su očajnih ljudi koji sve ovo razumeju i kojima je trebala potvrda da nisu sami. Tu potvrdu smo svi dobili jer se do sada nikada nije desilo da u kontinuitetu nedeljama imamo skupove te veličine.

Međutim, sve što je do sada urađeno nije ni izbliza dovoljno za promenu vlasti, mora se već sada temeljno pripremiti velika jesenja politička ofanziva. Da bi se ovo uspešno sprovelo biće neophodno izaći iz zone komfora i to je veliki test koji svi moramo da prođemo.

Slobodno se može reći da je leto trenutno najveći Vučićev saveznik jer će sasvim izvesno dobiti mogućnost da se reorganizuje i pokuša da oslabi narodni front koji se protiv njega formirao. Međutim ono što ohrabruje je to što je to ujedno i jedina stvar koja vlasti ide naruku, a sve ostalo što će se dešavati im značajno komplikuje situaciju.

Ono što je očigledno je da elementi inostranosti računaju na to da će u toku leta završiti sve formalnosti vezano za konačni dogovor oko Kosova i Metohije te da će negde u septembru ili najkasnije oktobru moći da se organizuje velika međunarodna donatorska konferencija.

Iz tog razloga ni SAD ni EU nemaju simpatije prema spontanim građanskim protestima već rade sve da Vučić bude na nogama pa makar izgledao poput grogiranog boksera. Rečju, ne treba računati da će mu zapadnjaci odsvirati kraj bez obzira koliko bude uzdrman.

S druge strane, Rusija i Kina takođe računaju na ovaj režim jer su mnogo uložili u njega pa ga shodno tome posmatraju kao investiciju koju ne žele da ispuste. Za politički istok posebno je problematično to što su praktično sve karte bacili na Vučića i sada nemaju niti jednu ličnost ili organizaciju sa kojom bi mogli da sarađuju na iole održiv način.

Otuda pre svega od ruske strane stižu osude za proteste iako su i oni svesni da time rizikuju da se u nekom momentu čak i rusofilski orijentisani građani okrenu protiv njih. Tu ću poći od sebe koji imam više različitih priznanja od države Rusije na ime jačanja odnosa dve zemlje i dva naroda, a koji nisam nimalo srećan da čujem da me ruski ambasador ni krivog ni dužnog stavlja u kontekst destabilizacije zemlje u korist NATO pakta.

No, imajući u vidu dinamiku koja se odvija na Kosovu kao i činjenicu da će Americi trebati ozbiljan pomak zbog početka kampanje za tamošnje predsedničke izbore sa pravom se može očekivati da će septembar doneti takve političke poteze vlasti koji će izazvati na reakciju značajan deo patriotski nastrojenih građana da se uključe u proteste jer će to ostati jedini način da se odbrani ustavni poredak zemlje.

Drugi veliki problem koji ima Vučić je sve lošije stanje u privredi. Sektor građevine ulazi u stagnaciju, čak u nekim segmentima pokazuje i silazni trend. Poljoprivreda očekuje rodnu godinu, ali zbog katastrofalnih političkih odluka u 2022. proizvođači će imati gubitke. Naime, usled želje da narodu pokaže kako se očinski brine i kako se razume u sve Vučić je lično doneo odluku o zabrani izvoza pšenice.

Gubitak naše poljoprivrede samo po tom osnovu iznosio je 180 miliona evra. Iz tog razloga će otkupna cena ove godine biti ne više od 18 dinara, dok je prošle bila 36 dinara po kilogramu. Treba podsetiti i na to da se ovogodišnji rod bazira na setvi koja je u oktobru prošle godine bila sa naftom od preko 200 dinara i azotnim đubrivom sa rekordnim cenama imajući u vidu da je tada zemni gas bio na istorijskom maksimumu.

Zbog svega već u septembru, najkasnije oktobru treba očekivati nove velike proteste poljoprivrednika. Ukupno gledano, bruto domaći proizvod neće imati značajan rast čak ni uz sva štelovanja rezultata, inflacija će biti najmanje 15 posto, a imamo i deo uvezenih problema pa tako čak i do nedavno veoma jake grane poput industrije softvera počinju da pokazuju znake slabljenja. Sve u svemu, od jeseni će se pored nacionalnih razloga vezanih za Kosovo i Metohiju, nagomilati i ekonomski razlozi za proteste. Ukupno gledano revolucionarni potencijal će značajno porasti.

Bez obzira na sve ove okolnosti koje bi opoziciji morale da idu naruku postoje razlozi zbog kojih postoji velika opasnost da od tihe (ili bilo kakve druge) srpske revolucije ne bude ništa. Razlozi su pre svega subjektivni i nalaze se unutar nas koji se bavimo politikom i generalno javnim poslom. Pre svega, protesti uopšte nemaju desnu stranu niti u napadu niti u odbrani.

Otuda vlast sa lakoćom probija na tom delu i građane ubeđuje kako su protesti izdajnički i kako se ne bave zaštitom Kosova ili bilo kog drugog pitanja od značaja za dosta veliki broj opoziciono nastrojenih građana. Istovremeno, nema ponude za one koji su nacionalno orijentisani, a još uvek se nisu osmelili da okrenu leđa Vučiću. Takvi ljudi sigurno neće otići kod Marinike Tepić ili Radomira Lazovića, ali bi otišli recimo kod Nemanje Šarovića.

Međutim tu dolazimo u problem. Ako bi recimo Šarović i mi drugi pokrenuli neku priču da te ljude animiramo i izvedemo na ulicu, a nezavisno od glavnog toka protesta, to bi se tumačilo kao rušenje jedinstva.

Na taj način takvi ljudi postaju žrtve Vučićevih igrača unutar nacionalne opozicije koji ih vodaju od nemila do nedraga i po zadatku konfrontiraju sa ostatkom pobunjenog naroda.

S druge strane, primetan je i elitizam u trenutnoj postavci organizatora protesta, a što odbija one koji će biti u ekonomskim nedaćama koje nam predstoje. Uz dužno poštovanje prema Svetlani Bojković i Seki Sablić, ali teško će poljoprivrednici u Srbiji zapamtiti da su te dve dive srpskog glumišta javnosti ukazivali na njihove probleme. Ali uz dodatak nekoga ko je njima kulturološki i životno bliži to bi onda dobilo sasvim druge dimenzije.

Mišljenja sam da je trenutno neutemeljeni elitizam najveća opasnost po ukupno opoziciono delovanje. Onaj ko bude uspeo da se izdigne iznad toga biće neko ko će suštinski čitavu priču operativno povesti i dovesti do uspešnog kraja.

Ranije je to bio Zoran Đinđić, koji je uspeo da pod istu kapu stavi Vesnu Pešić i Velju Ilića jer je bio duboko svestan da samo tako štiti opozicione bokove, a bio je i toliko razuman da predloži Koštunicu kao glavno lice promena znajući da samo tako Milošević može da izgubi.

Mi sada nemamo ni Đinđića ni Koštunicu, ali je moguće napraviti timove koji će imati uloge koje su nekada nosili pojedinci. Tako oformljeni timovi morali bi da postanu nosioci jesenje političke ofanzive koja će biti odsudna. Biće to mi ili on, a kada se zaigra tako, onda nema nerešenog rezultata već pobednik nosi sve.

Autor je inženjer, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.