Može li primer SAD pomoći Srbiji

Ali želim da skrenem pažnju da su oni na prostoru koji su naseljavali više puta porobljavani. Doslovno su davljeni i gnječeni, sa namerom da im se zatre ime i sećanje na posebnosti koje su želeli da sačuvaju.

Preživeli su pet stotina godina ropstva pod maloazijskim Osmanlijama. Istrpeli su progome, programirane asimilacije, česte ratove i enormne nasilne populacione i materijalne gubitke.

Nekako su nadživeli i nastojanja tzv. velikih sila da ih u potpunosti izdele po raznim osnovama. Nije ih satro ni besprizorni bahatluk „pohotnih lažljivih i ludih glava“ koje su neuobičajeno često „isplivavale na površinu“ i hvatale se kormila srpskog državnog broda, ne dozvoljavajući, istorijski gledano, ni jednoj generaciji ove divne nacije da u miru i bez trzavica kroz isti odžak protura dim iz svoga ognjišta. I uprkos takvim teškim životnim uslovima, Srbi su uspeli da iznedre veliki broj sjajnih naučnika, prosvetitelja i stvaralaca.

Nisu razni porobljivači, „duhovnici“ i politikanti u potpunosti uspeli ni u svojim namerama da većinskom delu srpske nacije ubrizgaju po njen razvoj razarajući stil ponašanja – „ćuti, može biti gore“, iako su na tome radili i rade predano i perfidno.

Kad se danas pogleda na Srbiju, vidi se da je ona raspeta i politički, i kulturološki, i edukaciono. Standard prosečnog građanina Srbije i njena ekonomija su pri samom dnu svih evropskih lista. Građani kukaju da prava i pravde ima koliko i vode u pustinji. Istine, takođe. U Srbiji svako reži na svakoga.

Zbog svih istorijskih okolnosti u kojima su živeli, Srbi ni danas nisu homogena nacija, a Srbija je u stanju nedovršene države. Veoma podseća na SAD posle građanskog rata od 1861 do 1865. godine, koji je za povod imao proglašavanje otcepljenja jedanaest južnjačkih robovlasničkih država od SAD.

Pobedom severnih država ukinuto je ropstvo i uspostavljena država koja danas predstavlja najveću ekonomsku silu sveta i predvodnicu tzv. zapadne demokratije. Ogromne suprotnosti među građanima SAD ostale su dugo posle toga rata, a njeno društvo je zapljusnuo i ogromni imigracioni talas mladih i potentnih ljudi iz celog sveta, koji je pretio da ubrzano počne da menja postojeću kulturu i političku praksu te države.

Pretila je opasnost da predstavnici useljeničkih struktura zauzmu ključne političke i državne funkcije, i da političko-državnu praksu počnu da usmeravaju ka svojim „raspojasanim“ doseljeničko-„osvajačkim“ željama. Zato su starosedeoci, čvrstim sprovođenjem ustava iz 1787. godine i dodatnim ustavnim amandmanima onemogućili dođošima iz „belog sveta“ da budu birani u Kongres, Senat i izvršnu vlast, i to dozvolili, i još uvek dozvoljavaju, tek njihovim potomcima koji su rođeni u SAD, a nakon što ispune starosne i druge uslove koje propisuje ustav.

Kada se kroz prizmu navedenih i drugih SAD-ustavnih odredbi pogleda na izborni sistem Srbije, na poslaničke sastave njene Skupštine, na njene predsednike i izvršnu vlast, lako je zaključiti zašto je Srbija još uvek nedovršena država.

I teško je naći odgovor na pitanje kako je ona uopšte opstala kada su na najvažnijim mestima od 1990. godine dominirali ljudi koji nisu autohtoni domoroci, tj. oni kojima su i roditelji rođeni u Srbiji, i kojima je Srbija jedina domovina.

Autor je inženjer