Može li se jednoumlje vlasti pobediti jednoumljem opozicije

Vlast je autoritarna, nedemokratska, guši ljudska prava i slobode, permanentnom propagandnom putem režimskih medija obmanjuje javnost o nekakvim uspesima, privatizovala je institucije i otela državu, uzročnik je sporog napretka Srbije i odlaska mnogih mladih ljudi u svet, ne doprinosi dobrosusedskim odnosima, fingira namere za evrointegracijama.

Afere: Krušik, Jovanjica, Savamala, spaljivanje kuće novinaru u Grockoj, izgradnja kafane na Pančićevom vrhu, ubistvo na naplatnoj rampi, partijsko zapošljavanje, istiskivanje televizije N1 iz ponude kablovskih distributera, samo su neki od dokaza ponašanja vlasti.

Sve sama strahota i katastrofa.

U takvim okolnostima približavaju se izbori.

I, u svom tom haosu, paradoksalna, neverovatna ideja – gromoglasno se artikuliše poziv da protiv onih koji generiraju stravično neizdrživu stvarnost, ne treba ići na izbore, ne treba im se na taj način suprotstaviti, ne treba pozvati glasače da protiv njih glasaju i bar načnu otrovnu hobotnicu vlasti!

Nije san, stvarno je!

Zagovornici ove ideje očigledno zasnivaju novu logiku.

Nema uzročno-posledičnog sleda. Kada te nešto kinji i pritiska, ti se ne odupireš najprimerenijim sredstvima i nastojiš da institucionalno menjaš stvarnost.

Ako nećeš izborima, kako ćeš?

Neko je pomenuo revoluciju. Jel to rešenje?

Pristalice bojkota uveliko likuju zbog „uspešne“ propagande neizlaska na izbore i na stub srama prikivaju one koji ne podržavaju ovu ideju.

Predstavnici bojkot partija i njihovi simpatizeri ispucali su ceo arsenal teorijskih i kolokvijalnih floskula, krupnih reči i uvreda ne bi li bilo kome ko pomišlja da izađe na izbore ogadili same sebe, bilo kakav pokušaj drugačijeg mišljenja, a kamoli drugačijeg ponašanja.

Slavodobitno se očekuje da još koja partija proglasi bojkot i onda smo pobedili.

Svi smo u istom toru, naspram onog vladajućeg.

To bi u ovom viđenju stvari bio politički pluralizam, sloboda artikulacije političke volje, demokratija.

Da svi mislimo isto.

Da li je normalno da i oni koji su protiv Vučića reaguju u kosovskozavetnom maniru „ko izašo na izbore, dabogda mu ništa ne rodilo…“

Kažu ideolozi bojkota da oni „ne žele da uđu u ovakvu skupštinu“.

A u kakvu žele?

U onu ispred koje će Vučić da razvije crveni tepih i da ih pozove, a da prethodno iz nje odstrani sve svoje?

Paradoksalno je da taj stav o „ovakvoj skupštini“ izražavaju oni koji su i sada u njoj.

Ušli su 2016. i već četiri godine su tamo.

Naglašeno spočitavaju onima koji ne žele bojkot da će ići na izbore zbog novca i privilegija, a novac za sebe i svoje partije primaju već godinama, s tim što Narodnu skupštinu Srbije koriste za performanse i konferencije za štampu, a ne za ono za šta su ih građani izabrali.

Kao razlog neizlaska na izbore naglašavaju se nedemokratski uslovi. Jesu li za izbore 2016. bili bolji?

Pa televizija N1 je nastala 30. oktobra 2014. samo godinu i po pre izbora koji su bili 24. aprila 2016. godine, a sada je imamo u kontinuitetu godinama, uz sve teškoće koje je prate.

Zašto oni koji bojkotuju izbore, a koji su na ovaj ili ona način bili na vlasti ne kažu kako su se oni ponašali prilikom ranijih izbora članova Saveta RRA/REM-a, prilikom izbora generalnih direktora i upravnih odbora javnih servisa i kakav su odnos imali sa RTS-om i Pinkom?

Hajde da se ne zamajavamo, stvari su suviše ozbiljne.

Tri lidera Saveza za Srbiju u proteklih mesec i nešto više dana rekoše otvoreno da oni ne žele da budu u institucijama vlasti kada se bude rešavao problem Kosova. Shvatili su da već i Vučić, posle godina mučnog prevaspitavanja u međunarodnoj zajednici, nevoljno, ali pritisnut, nagoveštava da Kosovo više ne može da bude celo u Srbiji.

Oni pokušavaju da svojom idejom „mir mir, mir, niko nije kriv“ nadmudre i Vučića i međunarodnu zajednicu i da se tom idejom dodvore biračima.

Ovakav rezon, lišen svake realnosti, može da naiđe na pogodno tlo u Srbiji, ali šta je epilog? Beskrajno zatočeništvo u zamrznutom konfliktu!

Kada se tome doda podrška Saveza za Srbiju evroazijskim integracijama i relativizovanje ulaska Srbije u Evropsku uniju, uz očiglednu bliskost putinovskoj politici na Balkanu, nije naročito teško nazreti čemu bojkot.

Tu se krije jedan razlog, a drugi prilično providan jeste nastojanje da se sa opozicione scene istisnu svi koji neće sa njima.

„Ko nije sa nama taj je protiv nas“, poznato demokratsko načelo deluje i u ovom slučaju, treba da nestanu sa političke scene svi koji neće u tor, koji slabe poziciju jednoumlja koje se konstituiše naspram vlasti.

Pa sad, ko su neznalice i kalkulanti, oni koji pristaju na ovu manipulativnu retoriku ili oni koji ne pristaju?

Ko doprinosi građanskom duhu, oni koji podržavaju pojedince koji bi da dižu spomenik Ratku Mladiću i da trajno instaliraju ruski uticaj u Srbiji ili oni koji se tome suprotstavljaju?

Da li je odgovorno i savesno dopustiti da posle izbora u svim opštinama, gradovima, Pokrajini Vojvodini i Republici Srbiji u skupštinama ne bude nijedan opozicioni odbornik ili poslanik?

Ko će biti odgovoran za takav institucionalni mrak: oni koji idu na izbore ili oni koji bojkotuju? Tačno je da postoji Vučićeva opozicija. Razne desnice, monarhisti, radikali, kvazipatrioti. Ako uz sadašnju vladajući koaliciju samo oni budu u skupštini, ona će biti desno harmonična. Zašto deo opozicije to želi?

Ideja da će pet-šest meseci posle izbora taj isti Aleksandar Vučić i ta ista katastrofalna vlast dopustiti demokratske izbore na kojima će sve biti drugačije je toliko neverovatna da se može smatrati najgorim spinom.

Umesto dezerterskog bojkota, možda je bolje shvatiti da su problemi Srbije toliki da se nikako ne mogu rešiti jednim izborima, ma kakvi oni bili i da se treba pripremati za dug proces promena u kome je nužno dopustiti stvarni pluralizam i slobodu mišljenja, a ne tražiti načine da se svi podrede jednoj volji, ma čija bila.

Autor je profesor univerziteta u penziji i potpredsednik Građanskog demokratskog foruma