„Mračna sadašnjost dobija svoju punu formu i oblik“: Reagovanje na pretnje redakciji Danasa

Sve one distopijske pripovetke koje smo čitali, a mislili smo da nam se neće desiti, već smo ih shvatali kao „what if“ – upravo se zbivaju na glavnoj sceni Srbijatrije. Raznorazni blejdraneri i sajberpankovi više nisu tako daleka budućnost.

Taj naizgled napredni sistem, o kojem nam predsednik Srbije i glavni & odgovorni Uništitelj Razuma u ovoj zemlji, Aleksandar Vučić, već godinama puni glave, samo jedna je dimna zavesa za zlodela i nepočinstva njegove halapljive kamarile.

Normalno je biti uplašen i nesiguran. Prešli smo dug i naporan put od Miloševićevog nacizma do Vučićeve distopije. I nikada nije bilo prekida na tom puteljku, samo ponekada bi se malčice usporilo.

Taj transcendentalni kontinuitet prikazuje se i u tome da naprednjačka alavost uništava šume, iste one u koje su miloševićevski desperadosi zakopavali mrtve političke neistomišljenike.

Ili isušuju vodu iz jezera, iz istih onih u kojima verovatno još neka hladnjača leži na dnu sa albanskim leševima.

Zato je Vučićevo svakodnevno trovanje ljudskih života neurozama i traumama iz prošlosti, budući da se ni sa jednom nismo suočili, da svaki dan može da izbije rat sa nekima od susednih zemalja, dovelo je i do toga da više ne može da iskontroliše nabujalu hordu krvožednih manijaka i psihopata.

Žeđ za apsolutnom društveno-političkom kontrolom odškrinulo je zaključana vrata raznim alama i baucima, koji ne prezaju da povrede i ubiju drugoga, samo zato što ima različito mišljenje.

Poigravanje predsednika Srbije sa sudbinama svojih građana, zarad opstanka na gvozdenom tronu, prolilo je već mnogo krvi i suza.

Previše ljudi je otišlo iz ove zemlje, a oni koji su ostali u njoj počeli su samo da imaju ljudska obličja, dok je od već uveliko ruinirane države nastao sabirni centar za najgore među nama.

E, sada, pitaće vanzemaljac koji ne zna ništa o ovoj zemlji, u čemu je tu fora, žargonski rečeno, kada sve već svi znamo, zašto se tu onda ništa ne menja.

Dakle, neko će pokušati da mu objasni, hipnotisana gomila zaljubljeno upija sa svih mogućih medijskih platformi bujuke i lavine lažnih vesti i sluđujućih spinova, a gestapovski smutljivci iz Srpske napredne stranke i njihovih satelita pokušavaju da uguše i tu sićušnu gomilu ljudi koji ne žele da budu deo SNSrbije.

Dok oni koji veruju u vučićevsku stvarnost, posmatraju hokus-pokus trikove o letećim automobilima i naučnofantastičnim hologramima, njegove tajkunske aždaje i gangsterske karakondžule proždiru poslednje zalogaje bogatstva.

Sve ovo ukazuje na onu rečenicu iz hororičnog sci-fi filma „Event Horizon“, da „tamo gde mi idemo, nisu nam potrebne oči“, koja može da se poveže i sa ovim srbijanskim podnebljem.

Međutim, izgleda da nam više neće biti potrebne ni uši, niti ruke, kao ni noge. Ličićemo na one žive lutke, bez imalo svesti i razuma, kao u nekom podrumu serijskog ubice, koji, kada izađe među svet, glumi da je samo još jedan običan i normalan čovek.

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.