Mračna slika srpskog društva

Obeležile su mnoge vladajuće garniture na srpskoj političkoj sceni do dana današnjeg. Afere se preklapaju, sustižu jedna drugu, nagomilavaju se, postale su deo svakodnevice… Pravosnažnih epiloga nema, što ukazuje na slabost i nepouzdanost državnih organa.

Kada se u Švedskoj, Norveškoj, Nemačkoj, Švajcarskoj, Austriji…, ali i Rumuniji, objave dokazi i imena partijskih i političkih zvaničnika koji su umešani u neki skandal – podnose se ostavke na javne funkcije (padaju i vlade), a akteri se procesuiraju. Tako se brane uređene države i normalna društva od neodgovornih pojedinaca i šalje jasna poruka da su pred zakonom svi jednaki.

Setih se obraćanja Aleksandra Vučića javnosti nakon prve sednice novoformirane Vlade Srbije 27. 7. 2012. Tada prvi potpredsednik, zadužen za bezbednost i borbu protiv korupcije i kriminala, plus i ministar odbrane, u emisiji RTS „Reč na reč“, izjavi: – da u toj borbi neće biti milosti ni prema kome, da se u novoj Vladi zalažu za samostalnost tužilaštva i nezavisnost pravosuđa, te da se očekuje rasvetljavanje nekoliko važnih afera.

Kasnije je, u svojstvu predsednika Vlade i predsednika države, nebrojeno puta uveravao građane da neće biti nagodbi, da će se doći i do onih na visokim pozicijama u politici, a ako bude smetnji u radu državnih organa, koje bi značile blokadu borbe protiv mafije, neće više biti u vlasti. Krajem 2019. godine možemo konstatovati da je iznevereno još jedno očekivanje (ako ga je i bilo kod onih koji su ga shvatali ozbiljno).

Verovatno nikad do sada nije bilo ovolikog raskoraka između državno-medijske propagande i stvarnosti. Laž i prevara postaju modus vivendi ovog društva.

Afere su preplavile Srbiju čiji je institucionalni kapacitet, odavno, popustio pod teretom korupcije, organizovanog kriminala, izostanka lustracije i najznačajnijih društvenih, političkih, ekonomskih reformi i reformi bezbednosnih službi. Upravo ovih dana, po ko zna koji put, sagledavamo primere ljudskog i političkog beščašća.

Ogoljena nemoralnost, koju proizvode i šire nedostojni političari, prenosi se na državnu vlast i postaje društveni obrazac ponašanja.

Dominantne afere više nisu one koje objavi „žuta“ štampa, na koju javnost odreaguje, a zvaničnici okreću glavu. Sve veću pažnju zavređuju skandali otkriveni i obelodanjeni u namenskoj industriji, bezbednosnim strukturama, tužilaštvima, sudovima i samom vrhu vlasti, čiji rejting još nije uzdrman, pre svega, zato što ima potpunu kontrolu nad svim institucijama i medijskim resursima.

Teško je i prisetiti se, a kamoli pobrojati, koliko je, u poslednjih nekoliko godina, bilo afera u kojima su u centru zbivanja bili i najviši državni funkcioneri. Aktuelne su – „Krušik“, „Prisluškivanje“, „Savamala“, „Tetka“, „Omča“, „Špijun“, „Doktorat“… Nazire se i „Jovanjica“? Teško je odoleti utisku da su mnoge proizvod zajedničkog poduhvata političko-državnih i paradržavnih struktura.

Mudra izreka kaže: „Da nije vetra, pauci bi nebo premrežali“. U osnovanost tih reči se uveravamo. Ulogu vetra koji pročišćava zagađeni politički vazduh i sprečava da nam paučina zakloni svetlost i zatvori vidike, preuzeli su novinari istraživači i malobrojni nezavisni mediji, otkrivajući najveći broj afera. Pri tom ih, suočivši se sa ćutanjem, pa i opstrukcijom od strane nadležnih državnih organa i partijskih vrhova, rasvetljavaju i otkrivaju njihove učesnike, metode i obim štete nanete društvu.

Zvaničnici uključeni u „prljave poslove“ nemaju kome da podnesu ostavku jer su trgovina uticajem, korupcija i kriminal proželi sistem vlasti, od vrha do dna. Ne osećaju se odgovornim za situacije koje bi u svakom uređenom društvu dovele, najmanje, do napuštanja funkcije. Čak nema ni distanciranja od prevaranata, lopova i kriminalaca.

Naprotiv. Sve češće se neko od državnih ili partijskih funkcionera pojavljuje pred novinarima kako bi optužbu proglasio za glupost ili laž, pa i kao napad „neprijatelja“ na Srbiju i njen ugled u svetu. I predsednik ima običaj da preuzima odgovornost za greške koje naprave ljudi iz njegovog okruženja, svestan da, štiteći ih, suspenduje rad nadležnih organa. Višegodišnja nepoljuljana vladavina je, očito, proizvela osećaj nedodirljivosti i zatrla osećaj lične odgovornosti, stida i saosećanja sa građanima. Brine to što nema reakcije javnosti kojom bi ti ljudi bili kažnjeni.

Mnogi skandali su simbol bahatosti, a glavni akteri su ljudi koji bi trebali da nas vode u neki normalan, uređen svet. Upravo oni, ne časeći časa, osnovane afere „neutrališu“ lažnim, obmanjujući javnost sa ciljem da joj preoblikuju percepciju. Očigledan primer „kontre“ aferi „Doktorat“ je senzacionalističko „raskrinkavanje“ profesora Raše Karapandže (koji je otkrio da je doktorat ministra finansija Siniše Malog plagijat).

Kreatori društvene „stvarnosti“ ga optužuju da je, preko bivšeg guvernera NBS Dejana Šoškića, umešan u poslovne malverzacije s bankama u Srbiji (prodaja bankarskih softvera u vlasništvu Karapandžine firme). Interesantno je da je upravo ministar Mali „stao tome na put“ kada je odbio da kupi bankarski softver za Komercijalnu banku. Šta reći, osim da se radi o makijavelističkom shvatanju politike koja isključuje moral.

Ovakve i slične pojave, zatim nemogućnost opozicije da izbori fer uslove za izbore i narastajuća neizvesnost, anesteziraju građane i stvaraju uverenje da žive u zemlji gde izostaju šanse da se išta, u dogledno vreme, popravi. Pomanjkanje nade u promene i nepoverenje u državne organe i institucije vode u apatiju i revolt, a ne treba zapostaviti ni mogućnost izliva besa na ulicama. Ni to iskustvo nas nije mimoišlo, premda je upitno da li smo i koje pouke izvukli.

Autor je general-potpukovnik u penziji – zamenik predsednika Saveta za strateške politike i član Političkog saveta i Glavnog odbora DS