Foto: Foto: Screenshot/TV PinkSkup u Loznici, za jedne pomen žrtvama „Oluje” za druge „litijumski kontramiting“ je održan a na njemu: i traktora i motora (?), „muškaraca koje u boksu tuku žene” ( u sklopu „drugih vrednosti – onih „iskrivljenih, nakaznih i nakaradnih”), velikih pobeda, boljih života, moćnih „oruđa i oružja”, nezapamćenog razvoja zemlja (+ RS đuture), „njihovih” medija i naših Krajišnika), velelepnih stadiona…
Na početku svog obraćanja predsednik Vučić je najavio da će da o „najvećem etničkom stradanju od Drugog svetskog rata”, „tragediji i nesreći”, „najvažnijoj stvari koju imamo početkom svakog avgusta”, „izgubljenim ljudima, kućama, ognjištima i deci” da kaže „poneku reč”. Tako je i bilo – „poneka reč” o „tome” i „njima” a mahom o drugim stvarima.
Jer vrlo brzo je predsednik Vučić sa najveće tragedije („Oluja”) „prebacio” na „najveću pobedu” (onu u UN) koja čak nije bila ni 5:0 (njegov standard kada su pobede u pitanju) već 109: „prema nešto”… Pa, onda „žigovi”, „pečati”, stigmatizacije i rezolucije…
Pa sa „oni tamo slave pobedu” (kojoj očigledno „u zube ne gledaju”) i ako „otvorite njihove medije” – Zagreb, Podgorica, Sarajevo i Priština (valjda „one svoje” ni on sam ne može da „otvara”) očas se iz kolone traktora, mučenika i nejači obresmo opet na biciklističkoj stazi gde bicikliste pretiču motori i motocikli a poseban pijette nevinim i masakriranim žrtvama „Oluje” bi dat herojskim i odlučnim ustajanjem protiv olimpijskih „muškaraca koji boksuju kao žene”.
Da li je samim žrtvama i njihovim porodicama i koliko lakše od toga? Pa, njih, nikada niko nije pitao (ni „tamo” ali ni „ovde”). Bitno je da se pomen njima, mučenicima, održava na „velelepnom stadionu” (koji je predsednik, skromno, komemorativno i sa pijetetom pomenuo tek posle 10 minuta izlaganja) ali su ga od početka prenosa dronovi „nemislosrdno” kadrirali i prikazivali iz svih uglova barem milion puta.
I, Milošević je imao (stariji čitaoci pamte NS) „moralno superiorni most” pa što ne bi i Vučić zadnje od 8.000 gledalaca. I zasluge za pre, „Oluju” i posle nje su im iz tog doba – zajedničke.
Onda opet oni „motori VS biciklisti” (?) a mi „šugavi” i „gubavi”, traktori (naravno), hapšenja na KiM i to „svake kuće” (ni tu nije bez zasluga ondašnjeg i sadašnjeg rukovodstva), zahvalnice Krajišnicima (uvek uz Srbiju ali i da li ona uz njih – neki učesnici programa pre njega koristili su izraz „prodati”) kao i da smo ponosni na tri stvari: što više nismo „ni patuljci ali ni patrljci”, a „ni prilepci, kao i lutke na povocu”, da se u Srbiji mnogo bolje živi (ono, možda oni u prvim redovima ispred bine, već sumnjamo u one sa tribine) i da uvek moramo da budemo uz državu (valjda je to ono – „Država to sam ja” na koje autorska prava ima Luj XIV).
– Mrak je pred zoru najgušći, zaključi predsednik 10. obeležavanje stradanja u „Oluji” (ko sad da spočitava 29 godina od dešavanja, kad od njega počinje i istorija a kamoli stradanja i obeležavanja) i najavi smelo, hrabro i vizionarski obeležavanje i naredne, 11.
Ruku na srce nije, kao što su neki predviđali kontramitingovao i litijumašio, nego je tek onako, ovlaš podsetio na „one” za koje je svaki „nacioalni posao – kontramiting”. Pa valjda i nacionalni posao – to sam ja. A, žrtve nepravedno bi bilo reći da baš nisu pomenute. Onako, malo.
Pedantni brojači i meritelji predsednikvih kastrovsko-sadamohuseninsko-gadafijevskih galimatijasa i solilokvijuma pedantno su izmerili da je njegovo lozničko obraćanje trajalo cirka 16 minuta (valda se i on više (samo)smorio) i samo pet minuta „probio” termin i „ujeo” od programa olimpijskih igara. I to je neki vid pijeteta. A, mrak je pred zoru (litijumsku ili ne) zaista najgušći i pred nju se mrzne.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
