foto (BETAPHOTO/SAŠA ĐORĐEVIĆ)Najviše mrzim naslove. Ne znam da li sam vam to već rekao… Umem da pošaljem uredniku nekoliko predloga, i jednostavno mu kažem da sam izabere koji će da ostavi, toliko sam ponekad naslovno nekreativan.
U stanju sam da nekoliko dana radim na tekstu, kažem vam, da se izgubim u idejama i narativnim konstrukcijama, da ne spavam i ne jedem, ali kad treba da se smisli naslov, lenj sam kao ona scena iz Simpsonovih, kada pokažu Homerov mozak dok razmišlja – a unutra samo majmun koji sedi i trebi vaške.
Za ovaj tekst sam, međutim, imao potpuno obrnutu situaciju.
Naslova u mojoj glavi sada koliko hoćeš. Možda zato što ne znam šta da stavim u tekst, kažete?
Moguće, moguće.
Kao neko ko stalno osluškuje vox populi, kao neko ko prati analitičare i ljude od struke, stvarno ne znam kako da se odredim prema pojedinim postupcima niške opozicije nakon izbora, i izjavama sa konferencija za novinare koje zvuče lepo, ali ih moj mozak nešto i ne prihvata bez zadrške.
Ali, da čujete moje naslove: „Čekajući Godoa u Nišu…“ Ha! Dobra fora. Ili možda: „I Gandi je krenuo sa juga…“ Dobar, dobar, i urednik se ispod brade smeška. Možda ovaj: „Pravna sredstva u Srbiji, i ostale misterije univerzuma…“ A šta misite za: „Stiropor poskupljuje u Nišu.“ Dobro, taj mi jeste možda najslabiji.
Zašto sam se odlučio baš za ovaj koji vam stoji gore, ostaje da se vidi.
Dakle, Niš. Pobeda je izvesna i jasna svima, i poziciji i opoziciji. Slavimo i jedni i drugi, svesni činjenice da srećna završnica postoji samo posle masaže na TV programima sa šifrom „1234“.
Narod nad kojim se godinama vrši socijalni eksperiment, narod koji predstavlja knjišku definiciju naučene bespomoćnosti sada počinje da se budi, da reaguje na draži.
Počinje da misli da nešto možda i može da se promeni. I to ne samo narod u Nišu, već i u celoj Srbiji.
Mene samog su zvali prijatelji iz Kraljeva, Beograda, Novog Sada, Kragujevca, da čestitaju i kažu kako dolaze da pomognu, samo ako se organizujemo i pozovemo ih.
Posle predizbornih bombardovanja vestima iz Beograda (realno, koga zabole za ostatak Srbije), sada imamo situaciju da na konferencijama za novinare u Nišu konačno vidimo gomilu mikrofona, koji dobacuju i do nacionalnih frekvencija.
Usudiću se, dragi moji Beograđani, da kažem da je svima u Srbiji sada bitnije da dobijemo Niš, nego Beograd.
I Nepomeniku je isto to važno. Jer, čak i on zna da Niš nije samo običan grad.
Niš je simbol. Niš je iskra odakle je krenuo pad jednog drugog diktatora.
Početak kraja Slobodana Miloševića se desio upravo u Nišu 1996. godine, i to je nešto što ljudima vraća nadu, vraća optimizam i želju da se bore.
Zato je bitno da ga odbranimo, svi mi zajedno. Jer nijedan autokratski režim nije brzo, niti lako pao, pa neće ni ovaj.
Način na koji ćemo to uraditi za sada je upitan. Borba pravnim sredstvima je, svakako, po meni zanimljiv koncept.
Možda ne baš revolucionaran, ali u najmanju ruku zanimljiv (ako se skoncentrišemo i načuljimo uši, možda čujemo i Zagorku Dolovac kako nam negde iz daljine aplaudira).
Gradskoj izbornoj komisiji koja učestvuje otvoreno u malverzacijama, koja prihvata listu ruske stranke, iako je jasno da oni ne mogu da budu manjina (prema popisu imamo tačno 121 Rusa u Nišu), od njih tražimo da poštuju zakon? Hm.
Pokušavamo gandijevske metode sa ljudima koji su zimus zamalo pustili ženu da umre od posledica štrajka glađu, ne udostojivši je makar jedne posete?
Ludo, neko bi rekao, ali možda i uspe.
Boriti se pravnim sredstvima u bespravnoj državi?
Pa taj zaplet ni Spilberg na LSD-ju ne bi mogao da smisli. Genijalno!
Možemo da odemo još dalje u našem maštanju.
Da sudovi koji godinama ne funkcionišu presude u korist opozicije. Da na RTS-u proglasimo pobedu, i to u Dnevniku…
Ma, na samom početku Dnevnika. Da svi na trgu pevamo „Mir, brate, mir“, zagrljeni sa policijom koja je one noći iznosila džakove sa izbornim materijalom iz GIK-a. Da na Hepiju i Pinku ceo dan puštaju ozbilju muziku, zbog njihovog dana žalosti.
Mogu tačno da zamislim scenu, kada tog sunčanog dana svi u belim odelima uđemo pobedničkim korakom u gradsku skupštinu.
Kao narod ćemo da se izvinimo niškoj opoziciji što smo ih požurivali i tražili od njih da nas okupe na ulicama, što smo ih molili da ne gube vreme i ne razvodnjavaju ovaj naboj energije i nade.
Desi se, pogreši čovek, a kamoli ceo jedan narod.
Đilas se povlači iz politike zajedno sa ostalim veteranima, predajući mladim opozicionim liderima baklju otpora.
Nepomenik će javno priznati da je pogrešio, i čestitaće Nišu na časnoj i poštenoj borbi.
Pravna sredstva ćemo uramiti u Skupštini i za buduća pokoljenja, ma za ceo svet, da vide kako mi to pametno radimo, u institucijama, a ne na nekim tamo ulicama, kao klošari.
Advokati će biti naši novi narodni heroji, i po onima koji su učestvovali u ovoj kolosalnoj pobedi pravde ćemo nazivati ulice, ne tamo po nekim partizanima budalama.
Pričaćemo pokolenjima kako smo se mirno i dostojanstveno izborili sa mafijaškom mašinerijom zvanom „izbori u Srbiji“, jer su oni naivno očekivali proteste od nas, demonstracije, građansku neposlušnost, ali mi nismo naseli na tu foru.
Idemo dalje.
Organizuju se već republički izbori krajem godine u našoj priči, ma i predsednički, pa nek’ ide život; biće to najčistiji i najpošteniji izbori ikada organizovani od strane ove vlasti, u strahu da im opet prstom ne pripretimo sa govornice za medije, ili još gore, da im ne podnesemo prigovore.
I pobeđujemo ih na svim nivoima.
To je to.
Odlaze u istoriju.
Odbranili smo i povratili našu Srbiju.
A onda je mrmot zavio čokoladu u foliju.
Autor je lekar internista iz Niša
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
