Mrzitelji albanske književnosti

Ti sadržaji su, kaže urednik, za organe gonjenja, i zato ih neće prikazati, ali jeste objavio prepisku sa čovekom koga je smatrao drugarom, a koji se takođe obrušio na njega zbog albanske književnosti. Tako se pretnjama upućenim novinarima koje su kod nas poprimile epidemijske razmere, priključuju, eto, i napadi na urednike književnih časopisa.

A kada politika, koja, nažalost, kreira opštu atmosferu u društvu, zađe na teren umetnosti, i prijateljstva, to znači da je postala izrazito toksična.

Pitam se šta bi gomila mrzitelja albanske književnosti rekla na susrete predsednika Srbije s predsednikom Albanije.

Verovatno bi kazali, dobro, to se mora, ali ovo se ne mora. Može makedonska književnost, bošnjačka… ali ne mora baš i albanska. Tačno, ne mora, ali treba. Zato što su kulturne veze uvek dobrodošle.

Zato što u svakom narodu postoje pisci i umetnici vredni pažnje i zato što mi sami postajemo bogatiji ako se upoznamo sa stvaralaštvom bilo koje nacije, pa i albanske, jer poreklo i nacionalna pripadnost autora nema nikakve veze s vrednošću njegovog dela.

I zato što ćemo bolje razumeti jedni druge ako se uzajamno čitamo. I umesto zahvalnosti uredniku – psovke i uvrede. Dakle, ne mora baš albanska književnost. Tačno, ne mora. Ali treba.

I ako će nas išta izbaviti iz balkanskog mulja, biće to ono što činimo, a ne moramo. Ne moramo da dižemo glas u odbranu reka i rečica, prirode, vazduha, tužiteljki, novinara, univerzitetskih profesora, psihijatara, glumaca.

Ne moramo da dižemo glas ni za odbranu žena i devojčica, ali treba. Ne moramo stalno da podsećamo koliko je njih nastradalo od muške ruke u proteklom vremenu, ali treba.

U prošloj godini njih 25, prema nekim izvorima, 27, a od početka 2023. njih 10, što je 350 odsto više u odnosu na isti period prošle godine.

Uzgred, nisam čula da se neko od lidera desničarskih partija koje se strasno zalažu za porodične vrednosti i kojima nije strano prelistavanje udžbenika za osnovnu školu, zapitao da li je tema mizoginije i femicida u tim istim udžbenicima prisutna i da li je obrađena na adekvatan način.

Možda smo za sadašnje generacije devojaka i žena zakasnili, ali možda se nešto može učiniti za današnje devojčice, ako svakoga, baš svakoga dana u okviru nekog predmeta od svojih nastavnika budu slušale, i one i dečaci – o pravima deteta.

I da ta ista prava, pre svega, pravo na život, i pravo da te niko fizički ni psihički ne maltretira – važe za čitav život.

I kad si dete, i kad odrasteš, i kad ostariš.

Problem naravno nastaje kad neko ne stigne do škole, kao osmogodišnja devojčica iz beogradskog naselja Mirijevo, koju je otac godinama držao u kadi, i koja je u trenutku kad je pronađena težila kao dete od tri-četiri godine.

I još će veći problem nastati ako zbog tog slučaja niko ne bude proglašen krivim, osim oca.

I ako ubrzo zaboravimo na devojčicu.

Portugalski pisac Žoze Saramago u svojim beleškama iz 2009. godine osvrnuo se na temu nasilja nad ženama. Pozdravio je događanja u Sevilji i Ekstremaduri, za koje kaže da su „primeri za ugled“.

Naime, prvi put demonstracije protiv nasilja nad ženama organizovali su muškarci.

Pisac dalje navodi: „Obično se kaže da je to ženski problem, ali to nije istina. To je muški problem, problem muške samoživosti, bolesne posesivnosti, kukavičluka koji im daje za pravo da upotrebe silu protiv fizički slabijeg bića…“

Nadalje, zamišlja kako bi trebalo da izgledaju takvi protesti muškaraca.

„Recimo, sto hiljada muškaraca, samo muškaraca, dok žene stoje sa strane i bacaju im cveće, to bi mogao biti znak da društvo iz sopstvene nutrine i bez oklevanja, mora da se bori i da se izbori s tom nepodnošljivom sramotom.

I da takva vrsta nasilja, sa smrtnim ishodom ili bez njega, postane jedna od prvih briga svih građana.“

I, dobro, kakve to veze ima s mrziteljima albanske književnosti? Pa, eto, ima.

Ako je neko mentalno opremljen za napade zbog književnosti na urednika jednog književnog časopisa, teško da u tom „arsenalu“ nema još poneku alatku – za neki napad druge vrste.

U onoj, verovatno, utopijskoj Saramagovoj slici cvećem zasipane kolone muškaraca koji protestuju protiv nasilja nad ženama, teško je zamisliti pripadnike Fejsbukovog plemena koje se uzbunilo zbog albanske književnosti.

I ne samo što se uzbunilo, nego psuje, vređa i bljuje vatru. Zašto ih nema u toj koloni?

Zato što ih za napad na urednika sigurno motiviše mržnja, a u korenu bilo koje mržnje najčešće čuči zlo.

I dalje, zlo ne možemo razvrstati po nekakvim folderima, pa, reći, ovaj je nasilan prema ženama, ovaj prema deci, ovaj prema novinarima, ovaj prema urednicima književnih časopisa.

Zato što je zlo u svojoj biti fluidno. Na nesreću čitavog sveta.

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.