Mržnja je njihova nacija: Lični stav Aleksandra Dikića

Potreban je nadljudski ili bolje neljudski napor pa opisati anatomiju jednog nemorala nove naprednjačke klase. Taj prikaz bio bi javni čas i pokazna vežba koja bi plastično objasnila kako najnesposobniji upravljaju, najponizniji avanzuju, najpokvareniji uspevaju, a najgori pobeđuju.

Tok poslednjih događaja je potvrdio da nekontrolisano srljamo u propast i da smo blizu crvene linije koja nas upozorava da su greške koje pravimo neoprostive, a posledice naše neodgovornosti nepopravljive. Ponavljam, Srbija klizi preko žileta i na ivici je građanskog rata koji je trenutno, ali samo trenutno u zamrznutoj fazi.

Mržnja je snažna, negativna emocija koja u sebi nosi nagon da se čini zlo pojedincu ili skupini ljudi. Tanka je granica koja je odvaja od agresije i terora. Ono što je ministar Martinović izgovorio rukovođeno je iskonskim i neizlečivim osećajem mržnje. Tu nema govora o politici, ubeđenjima, argumentima, idealima. Iza svega toga, iza njegovog pokeraški hladnog lica, iza kontrolisane intonacije, tupog tona, ali oštrih reči, iza pokušaja da izgleda upravo onako kako nikada nije bio i nikada neće biti – rečit, pronicljiv, ubedljiv, iza svega toga stoji samo jedna ideja, samo jedan poriv, samo jedan emotivni impuls-mržnja!

Nije potrebno ni medicinsko, ni psihološko znanje ili zvanje da bi se običnom inspekcijom potvrdila dijagnoza zbog koje je jedan univerzitetski profesor dozvolio sebi da postane politička i emotivna olupina. Svoje titule i partijski staž dobro je prodao i unovčio, da bi sebe pretvorio u instrument, u raketu na navođenje čiji je upravljač Aleksandar Vučić uzeo iz nekada čelične ruke Vojislava Šešelja.

Ministar Martinović je dete iz propalog braka gore pomenutog dvojca. Ne treba trošiti reči koliko deca pate posle razvoda, koliko iz te traume izlaze fizički i psihički oštećena. Nije čudo da je on izdanak novosadskog SNS legla. Potvrđuje se teza da je od Srpske radikalne/napredne stranke gori samo vojvođanski odbor Srpske radikalne/napredne stranke.

Na koncu SRS/SNS drame, Martinović sa refleksno držao za rep radikalske zvezde padalice pokušavajući da glumi samožrtvujućeg Mohikanca koji više uživa u sadizmu zatočenog vojvode, nego u darovima radikalskog konvertita. Jedna gnusna predsednička kampanja i novi izborni poraz prelile su laču punu gubitničkih suza.

Preumio je i poljubio Vučića u prsten. Na njegovu (ne)sreću uskočio je u poslednji vagon više klase iza kojeg je zakačena kompozicija stočnih vagona rezervisana za bezvredne „žute“ ili „plave“ restlove koji mogu najviše da dobace do poslednjeg poslaničkog mandata.
Promenom voza, mašinoviđe i koloseka u njemu se gotovo ništa nije promenilo.

Šešeljev buzdovan nije mogao postati maslinova grančica u Vučićevim rukama. Novi vlasnik polovnog oruđa potpuno je svestan upotrebne vrednosti besnog preletača, pa je navijajući i podmazajući (novcem i privilegijama) njegove zrđale mehanizme, krenuo u simultanku u Narodnoj skupštini.

Novi kraljev gambit počeo je sa pozicije šefa poslaničke grupe, da bi ozbiljnu razmenu figura i ukrštanje mačeva dočekao na poziciji ministra. Umesto nasumične razmene vatre, zaraznim magarećim kašljem sablažnjavao i protivnike i kolege i celokupnu srpsku javnost.
Zbog mentalne higijene čitalaca preskočio bih uvrede zbog kojih je ministar proteran sa plenuma.

NJegovo izvinjenje zapravo ispisuje konačnu dijagnozu. Kada je pritisak javnosti bio dovoljno veliki da je zasmetao njegovom vlasniku, on se izvinio, ne onima koje je uvredio, ne instituciji u kojoj je to učinio, već građanima i, naravno, predsedniku.

Prvo o onima kojima je uputio izvinjenje. Izvinio se građanima jer su odgovarajuće službe poput svevidećeg oka detektovale revolt čak onih koji tvrdokorno podržavaju režim. To je upalilo svetla za uzbunu.

Martinović je morao da popravlja štetu koju je napravio kako zna i ume. Pad rejtinga je ono što Vođu jedino zanima i na šta jedino reaguje, pa izvinjenje upućeno njemu nije motivisano bezobrazlukom i bestijalnošću koju je nesmotreni lakej demonstrirao u replici, već zbog toga što je pogrešno protumačen, a to nedobronamerno i pogrešno tumačenje je izazvalo dovoljno veliki talas gneva da je mogao da preraste u nekontrolisani cunami.

Umesto klečanja na kukuruzu, Martinović je morao da se pred gazdom posipa pepelom i da se unižava pred građanima, na zbog toga što je svojim postupkom prekšio norme, javni moral ili poslovnik parlamenta, već što je naštetio gazdinom liku, delu i brojkama.

A sada o onima kojima Martinović nije, a morao je da uputi izvinjenje. To su Srđan Milivojević i Aleksandar Jovanović Ćuta, formalni organizatori protesta koji brani prava dece, a koji, zamislite, nemaju decu. NJima se Martinović nije izvinio jer ih on, ni pre izgovorenih prejakih reči koje ubijaju, ni posle zločinačkog čina ne registruje kao ljudska bića. Oni su za njega mete, plen, objekti. On prema njima ne oseća ništa osim mržnje.

Šta je izvor te mržnje? Ne, to nije mukotrpna dresura kojoj su izloženi mlađahni junaci naprednjačke akademije, to nisu ni spin brifinzi medijskih stručnjaka koji od kadrova prave automate, od svesnih ličnosti pokvarene kasetofone (o tom uređaju neka izguglaju mlađi čitaoci). Ovo je mnogo dublje. Izvor te bezobalne mržnje je strah.

Srđan i Ćuta oličavaju njegov iskonski strah od vraćanja na staro, od novog pada u ustajalo radikalsko blato. To je ono što u Martinoviću budi mržnju koja ga pretvara u repetirani revolver, u stanje gde je sve dozvoljeno samo da se to spreči.

Veliki problem za naše društvo, za sve nas, predstavljaju Martinović i svi oni slični njemu. Oni su otrovni pokrov koji je prekrio Srbiju, načinio nepropusnu opnu i polako guši sve zarobljene unutra.

Oni su spremni na sve. Čak i oni koji su pokušali da glume normalnost, koji su se pretvarali i osmehivali osmehom pripitomljenog Smiagola, sada bacaju svoje maske i postaju odvratni Golumi, do smrti zakleti svom gospodaru sa kojim će i sagoreti u lavi svoje mržnje.

Zato nam nemojte govoriti o pomirenju, o razumevanju, o oprostu za sve.

Teško je za zub ne tražiti zub, ponestaje nam drugih obraza za okretanje. Shvatite da je nemoguće od protesta načiniti novi satjagrahe. Za sada, ali samo za sada, idemo na silu brojki i silu upornosti. Ulica je naša, naše sutra moraju postati i institucije.

Jedno je očigledno. Polje se polako čisti, ali ne za mir, nego za borbu.

Autor je klinički toksikolog, član Demokratske stranke

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.