Mržnja prema drugom nema „ali“

Mržnju prema drugom koja eskalira u nasilje. A šta ne vidimo? Reakciju nadležnih i osudu nasilja. Ko zna, možda baš zato ono i eskalira.

U poslednjih deset dana vandalizovani su murali nastali u okviru projekta „SuperModel“ u Šapcu, pokušan je prekid izložbe „Kapija – i kad boli, istina je lijek“ u CZKD-u i fizički je uništena izložba „MOMCI: Imali su oko sebe taj neki sjaj“ festivala Novo Doba u Umetničkoj galeriji Stara Kapetanija, uz bacanje suzavca i pretnje smrću.

Ovo su samo neki od događaja, a možemo ih dovesti u vezu upravo zbog izostanka reakcije nadležnih i institucionalne osude činova nasilja, vandalizma, upada i govora mržnje.

U takvom prećutnom „OK“, ne čudi da svako sledeće iskazivanje mržnje eskalira, još brže, jače i bolje.

Ali, povod za ovaj lični stav nije u tom izostanku reakcije. OK, može ovaj tekst i tome da posluži, no iniciran je tim prejakim veznikom „ali“.

„Ali“ je obojio reke komentara na društvenim mrežama nakon poslednjeg navedenog čina, uništavanja izložbe festivala Novo doba.

I tamo gde nije napisano „ali“, ono je tu, u impliciranju da postoji nekakav veznik, nastavak, dodatak koji opravdava nasilje i mržnju prema drugom.

U ovom slučaju „ali“ je učitano u sadržaj izložbe.

„Ali“ implicira da zato što su crteži nekome ružni, morbidni i odvratni, u redu je da neko, maskiran i u grupi, da sebi za pravo da upadne i uništi ih.

I da pri tome baci suzavac i preti smrću.

Naravno, tu ne sme biti „ali“.

Ali, je ta izložba stvarno morbidna.

Zamislite, stripovi nastali početkom devedesetih godina koji ilustruju nasilje odraslih prema bebama!

Nažalost, ne moramo da zamišljamo šta se sve dešavalo tih devedesetih godina, pa ni naslovnice novina koje svako malo prodaju tiraže na morbidnim detaljima porodičnog nasilja, ali strip – e to je stvarno opasno!

Kako to ne osuditi?!

O umetnosti i njenoj ulozi možemo naširoko, i žao mi je što se to ne dešava dovoljno u obrazovnim institucijama, medijima, pa i (konstruktivno) na društvenim mrežama, te je nastala praznina u kojoj se vraćamo na hitlerovsku kategorizaciju umetnosti u „degenerativnu“.

Jasno, mnogi ne smatraju da je andergraund strip umetnost, da je crtež bebe sa sekirom u glavi umetnost, i o tome bi bilo lepo diskutovati – koja je priča ove izložbe koja je uništena, kako, kada i zašto nastaju ti stripovi, da li su oni umetnička dela ili nisu, kako sve možemo da ih razumemo…

Mada me to sve podseća na fotografiju žene u godinama kako drži transparent (na engleskom) „Ne mogu da verujem da i dalje moram da protestvujem protiv ovog s***a“ , OK je da razgovaramo o tim temama. Ali ne kada pričamo o nasilju.

Očigledno ne možemo dovoljno potcrtati: nije OK izlagati javno bilo šta što poziva na nasilje, mržnju ili linč.

I o tome (treba da) brinu institucije – one su tu da kažu „ne, ovo je govor mržnje, to se ne može javno izložiti“.

Ako takve institucionalne zabrane nema, niko, ni pod kojim uslovima, ne sme sebi da da za pravo da svoje neslaganje izrazi nasiljem bilo koje vrste.

I svako „ali, da li ste videli crteže?“ posle konstatovanja da je izvršeno nasilje, to nasilje opravdava.

Posledica toga je da stvaramo kulturu i društvo u kojima je OK da neko kada mu/joj se nešto ne sviđa svoje neslaganje iskaže činom nasilja.

Paradoksalno, veliki broj ovih „ali“ opravdavača dolazi iz brige za decu jer „morbidni crtež“ prikazuje sekiru i bebu, valjda ne shvatajući da upravo oni pravdaju društvo u kome je OK da neko njihovom detetu razlupa glavu jer mu/joj se ne sviđa ili je drugačije.

Neće taj strip nikoga podstaći da zabije sekiru u svoje dete, može samo da posluži da o nasilju u porodicu javno govorimo kako se ono ne bi dešavalo.

Ali svako to „ali“ će podstaći neistomišljenike da svoje nezadovoljstvo izraze suzavcem, pretnjama smrću ili razbijanjem glave jer je frizura na njoj „pogrešna“ ili slika na majici „odvratna“.

Praznina koju stvara ćutanje nadležnih tome kaže „da“.

Izložba nas je uspešno vratila kroz vreme: prikazani stripovi su iz 90-ih godina XX veka. Nažalost, ono na šta izložba nije računala je da iz tog vremena nismo daleko odmakli: takva je i reakcija javnosti i nadležnih.

Autorka je arhitektkinja urbanistkinja, zaposlena u Centru za kulturnu dekontaminaciju