Mudra srpska sova – Latinka Perović

Uvek je teško meriti rad i delo nekog savremenika, u trenutku dok se ono još stvara i oblikuje, posebno u sredinama poput naše, isuviše opterećene prošlošću, u sukobu sa budućnošću, sa nedostatkom kritičke upitanosti o razvoju društva, posebno o kvalitetnom izboru alternative i poželjnim ishodima.

Malobrojne, koji su spremni da u svojim istraživanjima i javnim nastupima idu „protiv struje“, olako omalovažavamo, diskvalifikujemo, često i vređamo, ne želeći ući u proces kvalitetne i utemeljene diskusije.

Nije to mimoišlo ni Latinku Perović, istoričarku i aktivnog javnog delatnika srpskog društva u poslednjih nekoliko decenija. Iako je njeno delo i po izboru tema i po obimu grandiozno – mi ćemo reći, uporedivo u novijoj istoriji, samo sa delom Slobodana Jovanovića, ono je od znatnog dela srpske javne scene napadano, sa sladostrasnom nakanom da se veća šteta učini samoj autorki, nego delu, koje, ako su ga i čitali, nije bilo shvaćeno, ili je samo tražen povod za napad na Latinkinu ličnost. A štrčala je ona odavno…

Od skojevskih početaka, koncepcijskih razlika u SK Srbije, do antiratne heroine i perjanice Druge Srbije. Ona svoju poziciju nije menjala, ni sakrivala, naprotiv, pričala je kad su mnogi urlali, smireno, razgovetno i argumentovano.

A, uvek sa željom da se pomogne, poduči, usmeri i uputi, sa velikom verom u mlade i nepokolebljivim stavom o potrebama da se Srbija menja, da se modernizuje, što je bio i lajtmotiv njenih mnogobrojnih istraživanja, studija i govora. Sa jednom sugestijom – sve mora da se zabeleži, da se publikuje, kako bi se sačuvalo za budućnost, za one koje dolaze, sa nadom da bi oni mogli biti bolji.

U susretu sa ljudima iskazivala je jednu neuobičajenu karakteristiku za našu sredinu. Ovde gde ima toliko nadarenih i nadahnutih ljudi koji lepo, pametno i zanimljivo pričaju – divane, i sama je bila među njima, Latinka je umela da sluša, kao retko koja osoba, uopšte.

Skromnost joj nije bila poza nego deo njenog jedinstvenog karaktera. Njeno – „hajde da malo popričamo“, nije bilo kurtoazno, stvarno je ljude slušala, dokumente čitala, događaje posmatrala, što je onda pretvaralo u vrhunske analize, sinteze mnogobrojnih iskustava, sa otrežnjujućim zaključcima, iz kojih su se mogli iščitati kvalitetni obrasci ponašanja.

Posebno za one retke koji su znali da je slušaju, i da krenu njenim tragom. Tako je istorija u Srba i „spasla“ obraz, jer je više autorki, sledeći njen trag, u protekle tri decenije ostavilo više vrhunskih dela, koja su vratila istoriji dignitet, nasuprot štancanju revizionističkih i nacionalromantičarskih štiva, korisnih jedino u cilju daljeg zaglupljivanja naroda.

Latinkino zalaganje za modernizacijske tokove u Srbiji, „navijanje“ za predvodnike takvih procesa, ona nije krila, niti zaodevala u razne oblande! Strasno je verovala u ideju moderne i liberalno i građanski orijentisane Srbije, Srbije u Evropi i svetu, u kojem ima šta da pokaže, ali i da zajedno uči sa ostalim evropskim i modernim nacijama.

Sada, kad je otišla, mi koji smo sarađivali sa njom, jednom vrednom, smirenom, odlučnom i mudrom ženom, možemo biti ponosni što smo je poznavali, i što smo uz nju i sami takvi postajali. Kada se to moglo.

Autor je predsednik Saveza antifašista Vojvodine