Muftija i niko njegov

Ali, dve godine posle seobe Muamera Zukorlića na ahiret, sećanja su sve jača.

Njegov britki um i veliko iskustvo u preživljavanju najčudnijih izuma naše političke prakse, univerzalna radoznalost i obaveštenost su sandžački putokaz, koji iznova nameće suočavanje s porukama rđave učiteljice života, iz čijih lekcija generacije ovdašnjih đaka redovno ponavljaju. I to gube godinu, nego decenije i vekove.

Ne čudi onda što su naslednici Zukorlićevog lika i dela razuđeni, kao nikad ranije. Samozvani ili samoizabrani anonimni prvaci provincijskih manira, svaki na svoj način, u svom stilu ili ličnom stavu, ušuškani su u stanje odložene zrelosti. Većina njih govorom iz trbuha, umesto iz glave, zaboravlja da je čovek bez savesti zver, a stranka bez karaktera zverinjak.

– Ako nahraniš gladnog psa, neće te ugristi.

Danas o muftiji više govori ono čega se arhaično stideo ili uzdržavao, nego sve što je činio. Džaba što nije govorio da se dopadne, već da namerno pokrene. Makar i iznuđeno, ali nikad slučajno ili bez duboke namere. Jednostavno njegov stil bio je identitet lidera. Zato su u poodavno isparcelisanom Sandžaku, Muamerove višeslojne prozivke, pod vatrometom prejakih izraza, bile i ostale svojevrsni okamenjeni otisak savesti, u krvavom blatu Balkana.

Tim povodom, među njegovim naslednicima nema iskoraka. Ni inicijative, bar da najave nastavak muftijinih prioriteta, konačnosti i beskonačnosti. Naprotiv, prema pozicijama najpozvaniji, kao da su po inerciji izdali besmrtnog muftiju i pomirili se sa sudbinom milenijalaca proizvedenih u trominutnom aritmičnom susretu nesrećnog spermatozoida i uplakane jajne ćelije.

Tragikomično uniformisani, oni su već regrutovani službenici. Odlikovani gubitnici, generacijski ukleti, beznačajni kusur istorije. Uglavnom, kad je apetit veći od razuma, prepoznatljivi u pozi, drže nož, a neće da budu gospoda i uzmu viljušku.

Svakodnevno, zapitani, nariču nad sobom:

– A gde sam tu ja?

Protočno, japajatuju, kao da im je pukao vodenjak. Bez ikakvog objašnjenja i desničarskih kriterijuma. Mimo saglasnosti sa sobom i okolinom, sebe stavljaju kao meru stvari, a svoje nedorečenosti kao obavezne aksiome. Ni najmanje ne hajući, muftijine testamentarne poruke koje su još za njegovog života postale testament.

Kao da ovakvom vaktu, ne treba onakav muftija. U zanosu deratizacije, Puritanci bi rekli uzalud, jer su Muamerovi zatečeni i grešni prvoborci, brzopotezno zaboravili njegov odjek:

– Ko greha nema, neka prvi baci kamen. Ako može da dobaci.

Očigledno, neće ono što ne mogu. Crveno kao krv, crno kao politika. Ovih dana, u predizbornoj modi je jezik prezira. Poput zagrcnutosti, od jezika razočaranja, na dobru nameru „prismoči“, imaj meru, što decenijama kumuje Sandžaklijama, koji nikako da pogode put pristojnosti i elementarnih civilizacijskih vrednosti.

Navikli, u vremenu premalo tragova, a previše ruševina, satiru najhrabrije spasioce. Uprkos ogromnoj energiji, marljivosti, posvećenosti i borcu koji se nije predavao bez borbe ni jednom ovozemaljskom autoritetu. Jedino se klanjao Allahu, kuranskim ajetima i dovama koje sandžačkim hiperaktivnim džematlijama život znače.

– O mrtvima, samo istinu.

Zapitani, u džepnom izdanju, promišljeno idu dalje. Znaju da se dominirajuće mantre najbrže obijaju o glavu društva, države, etosa i etnosa. Naročito, u javnoj srpskoj politici, koja je sad već tradicionalno puka halucinacija, izbori farsa, parlamanet privid, a država paravan.

Praktično, nema sandžačkog političara, koji ne priznaje da je život samo iluzija. Da su svi oni samo eksponati u formalinu, anatomskog instituta, u teglama kao zimnica, za šejtane koje svakodnevno prepoznaju i dozivaju.

U situaciji, kad muftiji Zukorliću, bar u intelektualnom fokusu, gotovo više niko, nije njegov. Zato je politički džehehem (pakao) prazan. Jer, svi su đavoli među nama. Onda, uticaj muftije Muamera Zukorlića na istoriju tromeđe nema kraja.

Možda je tako i najbolje: da život bude konačan, a muftijino delo beskonačno. Bez obzira što ono što je Muamer Zukorlić bio njegovim političkim naslednicima, već dve godine nisu oni njemu.

Tačka.

Autor je univerzitetski predavač

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.