Muka posle izbora

Pavle Radić Srbija je i posle ovih izbora ostala raspolućena. Na planu političkih ideja i vrednosti, suštinski se skoro ništa nije promenilo. Pojedini akteri su samo izvršili pregrupisavanje. Oni koji su se do sada samoproglašavali „nacionalno odgovornim i državotvornim“ demokratama, DSS i NS, konačno su skinuli maske. DSS, trojanski konj DOS-a iz oktobra dvehiljadite, u kojem je sačuvana a potom i revitalizovana Miloševićeva ideologija, kadrovska nomenklatura i metodologija vladanja, definitivno se svrstao tamo gde mu je po prirodi političkih uverenja oduvek i bilo mesto, u rizničare anahronih vrednosti devedesetih prošlog veka. Sa njim i trgovci iz NS. Najzad se barem ti politički glumci ne mogu lažno predstavljati iole ozbiljnijim građanima. To će moći još samo lakovernim i naivnim, kojih nažalost još uvek nije malo. O njihovim prirodnim saveznicima, SRS i SPS, nema se šta novo reći. Kreatori prošlodecenijskih nesreća ne pokazuju želju da se menjaju, ni kadrovski ni ideološki.
Demokratska stranka, kojoj sada nije vreme za spočitavanje nemalih neprincipijelosti i nedoslednosti, okupila je u malom DOS-u dobar deo na ovaj ili onaj način, proevropskog potencijala. U atmosferi sudbinskog izbora – Evropa ili izolacija – DS ili SRS, sa stanovišta te izborne grupacije (ali i interesa Srbije), ostvaren je dobar rezultat. Uključujući i mandate nesumnjivo najgorljivijih zagovornika evropskih vrednosti, LDP i većeg dela stranaka nacionalnih zajednica. Nažalost, to još uvek nije dovoljno za parlamentarnu većinu. I u tome je danas problem proevropske Srbije. Mali DOS jeste pojedinačno uverljiv pobednik, ali i u zbiru sa svojim prirodnim partnerima, LDP i stranaka manjinskih nacionalnih zajednica, to može biti Pirova pobeda. Za zagovornike evropeizacije Srbije, surova je istina da je većinska volja birača još uvek na strani neevropskih stranaka. Prag parlamentarizma (Nebojša Popov) je pređen, ali Rubikon koji većinsku Srbiju deli od modernih evropskih vrednosti, nije.
Šta sada da se radi? Može li proevropska Srbija sa minimalnim nedostatkom mandata, ipak formirati vlast i usmeriti Srbiju ka normalnom životu? Može li pokrenuti zaustavljene reforme i ubrzati evropske integracije? Samostalno ne može. Uključivanje u svoj blok nekog iz suprotnog tabora, na primer SPS ili njegovih prirepaka, nosi veliki rizik. To nije samo pitanje moralne gorčine, takoreći degutantnosti, zbog toga što se ta stranka i prirepci nisu promenili i distancirali od rđave prošlosti. To pre svega nosi veliki rizik kompromitacije u slučaju neuspeha realizacije ciljeva, na bazi čega je mali DOS dobio veliko poverenje birača. Da i ne govorimo o ceni koju treba plaćati takvim potencijalnim partnerima ako se sa njima formira vlada. Nije reč samo o materijalnim beneficijama i zbrinjavanju partijske nomenklature tih partnera. Više je reč o tome da takva vlada neće moći menjati dosadašnje političke tvrdoglavosti vezane za neiskrenu saradnju sa Haškim tribunalom, nerealističan pristup statusu Kosova, nepošten odnos prema BIH i stalni paternalizam nad tamošnjim Srbima, izbegavanje suočavanja sa ratnom prošlosti i slično. Upravo insistiranjem na tim Miloševićevim postulatima, navedeni potencijalni partneri ističu svoju političku i moralnu doslednost. Tako formirana vlada bi u osnovi imala suprotstavljene evropske i protivevropske vrednosti, što je sa stanovišta njezine efikasnosti neodrživo. Problem ne smanjuje ni činjenica da su i pojedini akteri proevropskog bloka na neki način branili i brane u ovom ili onom vidu, nešto od nasleđa iz Miloševićevog arsenala. Rad takve vlade biće frustirajući, spor, a rezultati nedorečeni i polovični. Za rešavanje brojnih problema Srbije, pre svega poboljšanje ekonomske situacije, otvaranje novih radnih mesta, unapređenje kvaliteta života građana i stvaranje realne perspektive pristojnog života za sve građane, to će biti porazno. O traljavom tempu evropskih integracija da i ne govorimo.