Muke članova Kriznog štaba

Takva praksa je dobila enormne razmere sa aktuelnom epidemijom, a FB profil dr Kona je postao nezaobilazan. Iz njegovih objava smo saznavali neke činjenice koje niko nije smeo pomenuti na konferencijama za štampu, potom informaciju o njegovoj „ostavci“ (Vučić i Brnabićka brzopotezno ga pozvali na sastanak), ali i niz njegovih intimnih zapitanosti, poput toga da je prof. Radovanović u zabludi!

Svestan da mesecima, pre svega tabloidi prate svaki njegov korak, dr Kon je, uveren sam, znao da to postati prvorazredna tema u javnosti, sa pompeznim naslovnim stranama. I to je u redu, ljudska slabost je želja da se bude vox populi (mada dr Kon to već i jeste). Međutim…

Od nekih članova KŠ smo do sada mogli čuti razne lamente na tragu samoviktimizacije, objašnjenja da se zalažu za naučni pogled na svet, otkrivanja koji nakit nose, slikajući se za revijalne časopise, ubeđivanjem da je epidemiologija njihova ideologija, objašnjenja da su se zdravstveni radnici zarazili jer nisu znali da koriste zaštitnu opremu (u trenutku kada je nisu imali), otkrili su nam i da je predsednik države gotovo izdahnuo, boreći se za nas (a mi grešni to ne poštujemo), servilnost je postala notorna… Vlast se sve vreme skriva iza „struke“, koju pravi budalama kada god joj to odgovara politički.

Danima smo slušali o otvaranju granica, PCR testiranju i slično, da bi premijerka rekla kako od toga nema ništa i da se granice otvaraju. Struka ćuti. O ponovnom uvođenju redovnih linija gradskog prevoza samo za zaposlene smo takođe slušali danima, a onda predsednik kaže – biće dostupan svim građanima…

Struka je opet mogla samo sama sebe da proguta. Primera je bezbroj, ova dva navedena su najsvežija. U osnovi je nedoslednost, nemogućnost struke da kaže šta misli o tome, odnosno mogućnost, naredba ili želja da ćuti! Ne zaboravimo i sposobnost nekih da pričaju satima, a da ništa ne kažu.

Preporučivanja za buduće sinekure i direktorska mesta je bilo previše. Verujem da je Vučić na muci ko će od njih biti prvorođena osoba u zdravstvu Srbije.

Neke druge, poput prof. Vladimira Petrovića iz Novog Sada nismo ni videli, a čovek je napravio malo čudo od Instituta za javno zdravlje Vojvodine.

E sada, negde u međuprostoru virtuelne čaršije i ovih/ovakvih članova kriznog štaba, spram vlasti, ostaje nejasno zbog čega dr Kon svoj ugled i prepoznatljivost nije iskoristio da otvori važna pitanja o problemima zdravstvenog sistema (manjak kadra, nepotizam, korupcija, negativna selekcija, raspadnute klinike, manjak opreme…), a ne da vodi deplasirane polemike u kojima ćemo se ubeđivati da li je 2+2=4.

Već letimično čitanje Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti je dovoljno da shvatimo kako on pruža više nego jasan institucionalni okvir u odgovoru na pandemijske procese, a da je proglašenje vanrednog stanja bilo politička odluka (struka svesrdno podržala odluku). Naime, narečeni zakon glavnu ulogu u takvim situacijama daje ministru i lekarima, a ne premijeru i predsedniku. Direktne nabavke su takođe regulisane u epidemijama.

Dodatno je zdravstveni sistem centralizovan Zakonom o zdravstvenoj zaštiti stanovništva, koji je „ustav“ u zdravstvu.

Dr Kon je po sopstvenom priznanju učestvovao u pisanju ovog zakona, pretpostavljam da su u njega utkana iskustva iz pandemije gripa 2009. godine. Kako to da sada odjednom taj zakon  ne valja (izmene i dopune su bile 2016. i 2020. godine)? Šta ste uradili za prethodnih deset godina da se te stvari isprave?

Vitlanje žovijalnog pajaca dr Nestorovića po televizijama, koje je nanosilo nesagledivu štetu po narodno zdravlje, pravdano i od dr Kona, koji je izjavljivao da nam je Nestorović neophodan, iako je pre nekoliko godina tražio da mu se oduzme licenca za rad.

Epidemija nam je ogolila činjenicu da državu praktično nemamo. Da bi se postigli minimalni uspesi, morale su biti primenjene represivne mere. Autizam KŠ je potvrđen izostankom nemedicinskih profesija u aktivnoj borbi sa virusom SARS-CoV-2.

Pokazalo se da je mreža zavoda/instituta raspolućena, bez odgovarajućeg kadra i resursa. Izuzetak je Institut u Kragujevcu i Vojvodini. Mreža je naročito uništena posle pandemije gripa 2009. godine.

Sistem nadzora nad zaraznim bolestima uopšte ne funkcioniše (sem nadzora nad gripom). Izveštaje o zaraznim bolestima već deset godina pišu iste osobe sa istim zaključcima i preporukama. I tako besmisleni kakvi jesu, kasne po godinu dana – suprotno zakonu.

Klinike za infektivne bolesti u Srbiji su i dalje paviljonskog tipa, praktično bez mogućnosti izolacije pacijenata…

Ovo su samo neki od problema koji su direktno uticali na ishod borbe sa virusom SARS-CoV-2 – zvona za uzbunu je previše.

Nemojte, dragi članovi KŠ, biti ubeđeni u vašu nadnaravnost, niti tražiti blanko podršku. Samo ste radili svoj posao.  Niko vas neće obožavati, niti je to poželjno.

Počnite govoriti o problemima jasno i konkretno, bez banalnih interpolacija. Zatražite tu vrstu podrške od građana, kako bismo zajedno bili bolji. Batalite jeftine i efemerne pozicije moći.

Autor je bivši koordinator programa Nacionalnog centra za seksualno i reproduktivno zdravlja Potent