Muškarac nije mužjak, žena nije ženka

To su moje dede, otac, brat, muž, sin, ujaci i stričevi, sestrići i bratanci, a imam i tri unuka.

Imala sam, tokom celog svog obrazovanja, od osnovne škole, preko gimnazije, fakulteta i postdiplomskih studija pametne, humane, senzibilne muškarce profesore i mentore.

I dobre kolege, sa kojima održavam srdačne odnose, koji nikada ni rečju, ni neprikladnim humorom ni ponašanjem nisu prešli granicu pristojnosti.

Dakle, nikada neću moći niti bih mogla da gajim gnev i omrazu prema muškom rodu, čemu sam imala priliku da svedočim kod nekih mladih devojaka i žena, ogorčenih zbog nedopustivog, previše raširenog i jezivog nasilja muškaraca nad ženama.

Doživela sam ga i ja, iako ne u ekstremnom obliku, u mladosti, a onda još i u srednjem dobu.

Nije bilo ekstremno, ali je bilo bolno i ponižavajuće.

Da se vratim u još raniji period.

Kad sam ušla u pubertet i počela da dobijam obline i dugo posle toga, doživljavala sam kao izuzetno neprijatnu nasrtljivost dobacivanja na ulici, čak i kad nisu bila vulgarna i eksplicitno seksualna, do te mere da sam prelazila na drugu stranu ili išla drugim okolnim putem da bih izbegla „sumnjive“ grupice muškaraca ili samo i pojedince.

Sećam se da mi je, kad sam se žalila na to, jedan moj stariji rođak u dobronamerno šaljivom tonu rekao da ću se žaliti kad ostarim i kad mi niko više ne bude dobacivao.

Eto, tako se to shvatalo.

Takođe se sećam da sam izvršila strašan pritisak na roditelje da mi nađu neko opravdanje da budem pošteđena fizičkog u višim razredima osnovne škole, jer su u to doba devojčice, koje su tada telesno već bile devojke, morale da nose pripijene trikoe, dok su ih dečaci, pod vlašću pubertetske eksplozije hormona, lascivno komentarisali, između sebe, ali dovoljno glasno ili direktnim dobacivanjem.

A bogami i ponekim dodirivanjem i štipkanjem, praćenim opštim smejuljenjem.

Sećam se i kako sam mislila da sam ja previše inhibirana ili iskompleksirana, stidela sam se sebe zbog toga što mi takve „prirodne“ i „normalne“ stvari smetaju.

Bile su to rane sedamdesete, seksualna revolucija je sa Zapada (donekle) zahvatila i komunističku Jugoslaviju i sve što je imalo veze sa seksom ili nosilo epitet „seksualnog“ je trebalo da bude oslobođeno „lažnog buržujskog morala“.

A i frojdizam je bio popularan, pa ne daj bože da potiskujemo taj zdravi nagon, naročito ne muškarci.

Pokret seksualnog oslobađanja i uprošćeno shvaćeni Frojd pomešali su se pride sa patrijarhalnim pogledom na svet po kojem je muškarac seksualno povlašćen, on ima jači polni nagon, mora da ga zadovolji, inače je vrag odneo šalu, može i da poludi.

U muškoj prirodi je da osvaja i navaljuje, a u ženskoj da se nećka i kobajagi opire… neko vreme, ne sme predugo.

Ne razlikuju se mnogo ni današnja (pseudo)naučna objašnjenja/opravdanja za mušku agresiju (ne samo seksualnu), u stilu da su evolucijski muškarci opremljeni da nadiru, love i osvajaju i šire svoje seme na što više strana, to jest da oplode što više žena.

Normalno je onda da vrebaju, postavljaju zamke i mreže i love ženke, zar ne?

Pa ako je, jelte, evolucija tako htela, šta žene sad hoće?

Da nasilno menjaju mušku „prirodu“?

Da obezmuževe muškarce, da ih psihološki i hormonski kastriraju?

Vreme je da shvatimo da je od osvita čovečanstva biološku evoluciju homo sapiensa zamenila društvena i kulturna evolucija.

Da smo biološki isti kao pećinski ljudi (osim što smo zdraviji, dugovečniji i humaniji zahvaljujući upravo kulturi, čija je najzaslužnija grana za to nauka) i svi mi od praistorije do danas i ubuduće evoluiramo na drugom planu.

Ne određuje nas primarno ni najviše biologija nego kultura.

Ljudsko biće muškarac nije mužjak, ljudsko biće žena nije ženka, on lovac, ona lovina.

Dragi muškarci, vaša kulturna, moralna, emocionalna, duhovna evolucija biće sjajna stvar ne samo za nas žene, već i za vas.

Autorka je filozofkinja i psihoterapeutkinja