Muški je plakati

Još jednom, a po ko zna koji put, osećam gnušanje nad izvitoperenim stereotipima o poželjnom ponašanju nekoga ko je „muško“.

Emocije nisu bolest, mladi i neiskusni muški roditelju, već su nešto što svaka osoba mora da iskusi.

Indoktrinacija sopstvenog deteta praistorijskim stilom ophođenja neće doneti ništa dobro – stvoriće kod njega odbojnost prema roditeljima i onemogućiće ga da na pravi način izrazi sopstvene emocije ili se izbori sa njima tokom života.

Pesma „Boys Don’t Cry“ (The Cure) nije manifest ponašanja, već upozorenje kako ne treba vaspitavati decu.

U ovoj, navodno, modernoj civilizaciji očigledno postoje posmrtni ostaci polno-definisanih pravila ponašanja koji ne služe ničemu sem gajenja nekih kvazi-tradicionalnih vrednosti ili kao slabe tačke, kojima bi se podništavalo nečije „netipično“ ponašanje i/ili emotivno stanje.

Iako volim da se ovako „intelektualno“ prolupavam, kada govorim o posmrtnim ostacima, moram da napomenem da ovo nisu u pitanju neke mošti, odnosno nešto što se valja sačuvati za buduće generacije, već su nepisane bihevijoralne dogme koje ne služe ničemu drugom sem da osiromaše emotivno stanje muškarca, ne dajući mu prostora za adekvatan razvoj.

Postoje brojni stereotipi koji su fiksirani na ideju čoveka od stene – hladnog i čvrstog. S jedne strane to ne zvuči toliko loše.

Svako teži da nađe relativno stabilnu osobu za vezu ili brak. Ipak, problem koji tu dolazi je da ovi stereotipi prikrivaju probleme koji se nalaze ispod tog sloja krvi i mesa.

Nije svako fizički ili psihički jak.

Nije svakog život mazio.

Nema svako mogućnost da potisne traume i tragedije, a i ne treba.

Zbog njih kasnije proizlaze i brojne posledice koje uništavaju čoveka iznutra i nasilne tendencije koje se odražavaju na druge, pre svega na osobe suprotnog pola.

Zašto vlada epitet da je muškarac koji plače, na prostački način, pička?

Zato što same osobe koje osuđuju te krhke muškarce su same po sebi slabe, pune nesigurnosti i samoživosti.

Niko ne sme da izađe iz kalupa.

Svako mora biti asimiliran.

Pa, čoveče, nismo mi Borgovi iz Zvezdanih staza. Moramo da pobegnemo od takvog stava i razmišljanja.

Ako moraš svaki dan da govoriš kako si prava mužina jer ne plačeš, jer ne nosiš suknju kao Heri Stajls, jer ne oblačiš rozikastu „pederkastu“ boju, onda definitivno kriješ nešto u sebi.

Te persone, koje sigurno pucaju od „snage“ i „inteligencije“, treba samo da se sete šta predstavlja osnovni deo muške narodne nošnje u Škotskoj.

Ti muškarci ponosito nose svoja tradicionalna odevanja, jer je deo njihove kulture.

Takođe, u japanskoj kulturi roze se smatra muževnom bojom.

Jako je degutantno, a i jadno koristiti stereotipe homoseksualaca kako bi ponižavali nekog drugara jer nosi boju koja se ne smatra „muževnom“.

Zaboravljate da mnogi homoseksualci ne pripadaju tom izlizanom šablonu, već da su češće „mužine na kvadrat“, a da niste toga ni svesni.

Ove persone verovatno imaju neke nesigurnosti sa sopstvenom seksualnošću, ali je to tema za drugi put.

No, vratimo se inicijalnom argumentu.

Muški je plakati, odnosno LJUDSKI je plakati, jer pol ne treba definisati kako se tuguje.

Mi smo emotivna i empatična bića, sem ako nismo psihopate.

Svako je drugačiji, po mentalnom ili fizičkom sklopu.

Svako ima pravo da izražava svoje emotivno stanje i ne treba biti osuđivan.

Pa bre nema svako samopouzdanje kao Ruška Jakić.

Zato želim da kažem da mi je dosta više onih priča pojedinih rođaka da „budem muško“.

Ma bre, budalo, biću i žensko ako hoću, niko to ne može da mi zabrani.

Ako mi je umro otac, plakaću kao kiša.

Ako mi je loše taj dan, plakaću kao reka.

To se ne odražava na moju „muškost“, jer veza između pola i osećanja ne treba biti shvaćena zdravo za gotovo.

Drugačiji smo, shvatite to već jednom.

Pa bre, ljudi, valjda treba da pomognete čoveku kada se oseća loše, a ne da ga ukopate u jednokrevetni grob.

Ne, neće mu biti lakše ako to trpi u sebi.

Baš tu osobu briga šta će pomisliti komšija sa 9. sprata ili slučajni prolaznik.

Ako mu se plače, i treba da plače.

Život je već svima dovoljno tužan u ovom periodu pandemije, tako da je dodajte na mukama.

A ako želite da budete deo ovih budala koje trpe sve, onda neka, pucajte po svim šavovima kasnije.

Ali nema plakanja posle, jer kao što ste sami više puta napomenuli, put „alfe“ je uvek bez suza.

Autor je diplomirani komunikolog iz Niša