Musolini iz našeg sokaka

Šetajući svakoga dana tzv. „norveškim hodom“ po desetak kilometara, zapisivao je i crtao, iz meseca u mesec, od 2015. do 2020, sve što vidi i čuje po gradu u kome je rođen, ali i ono što mi, obični smrtnici ne vidimo, ali osećamo da nas nešto tu muči, pritiska, boli, sluđuje.

A on je sa lakoćom, kao Bokačo, nekad podsmešljivo, nekad ljutito, nekad i rezignirano, u smislu „Oprosti im, Bože, ne znaju šta rade“, a nekad baš britko i otrežnjujuće, vlastonosce, kako ih on zove, opominjao da prestanu da mrcvare ovaj grad. Od onih najviših, što donose odluke, do onih najnižih koji ih samo slepo izvršavaju.

Ali ko želi sve to da vidi i sazna, neka pogleda knjigu, a mi ćemo našu priču svesti na jednog, sitnog nesrećnika koji se dočepao nečega što se nikako nije smelo dogoditi.

„Uh, pa mi ga znamo još iz kraljevačke gimnazije“ – kažu njegovi školski vršnjaci.

Niko iz te generacije sa njim ne govori. Lupali su mu svi čvrge, a on je jurio sve profesore po hodnicima i ulagivao im se. Niko ga nije voleo. A on je ćutao, trpeo i čim je nekako završio gimnaziju, počeo je da smišlja osvetu.

Šta će sve uraditi kad jednom dođe na vlast. Bio je, kako sam tvrdi, desna ruka predsedniku vlade Đinđiću. Sad su svi bili. Na desetine njih. Od tolikih „desnih ruku“, čovek je na kraju izgubio glavu.

A bio je kod Đinđića običan potrčko. Verovatno je vežbao grimase, govore i pokrete kući pred ogledalom kao svojevremeno Musolini. Znate ono kod Šotre u „Više od igre“ kad u ratnom žurnalu, u bioskopu, Musolini napravi grimasu, a neko iz publike vikne „Oprem dobro!“

Dakle, uvežbavao je sve do 2012, kako da vas na ekranu zatrpava gomilom reči, a vi da ne kažete nijednu, da vadi papire, dokaze, skice, krive, fotografije koje niko ne vidi, niti može da proveri.

A kad je stupio na scenu, kao večiti zamenik nekog nepostojećeg, dočepao se bagera i počeo po Beogradu sve da ruši, a potom i da gradi ono što nikom ne treba, ono, za šta nijednog građanina nije pitao i sa novcem tih građana, kojima nikada nije podnosio račune.

Što bi rekao jedan naš pesnik: „Od jutra do sutra, u krvi i znoju, zidao Vavilon i rušio Troju! Rušim – govorio je kažu često – a nemam pojma zašto, ali su tu iza mene projektanti, a oni imaju viziju!“

Pri tom je uvek boljeg smicao iz potaje i konačno se prihvatio i uloge „velikog idiota“ i srušio za noć Savamalu, kako bi, što kaže Đorđe Bobić, počela predsednička divlja gradnja uz reku Savu i tu, pomalo okolo.

Napravio je fontanu koja peva i svira, kao da to nije saobraćajni problem sedmostruke kolske i trostruke tramvajske raskrsnice koja je sada gora nego što je bila.

Obećao je još 52 fontane, ali je odustao, jer je samo jedna veća kiša napravila od Beograda jednu ogromnu fontanu.

Zatrpao je  rimsko naselje da ne kisne, udario, što kažu naši seljaci, kaldrmu na „Skadarliji“ zalivenu bitumenom, što još niko u istoriji nije uradio, napravio od Trga republike trkačku stazu, „prokockao“ ulice kod pozorišta i na Kosančićevom vencu, gore nego čuveni kockar Dragi sa Kosančićevog venca, koga je likvidirao Prle u „Otpisanima“ zato što je odao policiji gde se kriju ilegalci i to za 100 hiljada Nedićevih dinara, dve nemačke konzerve i parče slanine.

Zatvorio je jedinu žel. stanicu i ispred nje gradi spomenik Stefanu Nemanji, visok 23 metra – repliku nekog ruskog kneza, na koji će se nakalemiti Nemanjina glava. Kitio je Beograd u avgustu, novogodišnjim ukrasima, podigao najskuplju jelku u istoriji Beograda.

Sada uveliko priča i traži odluku o tome da ponovo rekonstruiše Trg republike, pošto na njemu, kao i na Slaviji, nije rešen problem saobraćaja, o čemu je još pre početka radova govorio urbanista Borislav Bata Stojkov, ukazujući na to „da se ovde kuća gradi od krova, a temelji će kasnije“.

U mojim tekstovima, objavljenim u  časopisu „ASA“ pod naslovima „Doručak na Trgu republike“ i „Kocka je bačena“, ukazivao sam na to da će biti pokušaja spasavanja obraza, proširenjem okretnice na Francusku ulicu i izgradnjom tramvajske linije br. 1 od Slavije do Kalemegdana, što se upravo i priprema.

Kažu ljudi da nigde više ne može da se nađe i kupi lopata, zbog nepredviđeno velikog broja kamenova temeljaca, a Musolini iz našeg sokaka je izjavio negde: „Lep je ovaj Kališ, ali ima mnogo istorije, a mi nismo u njoj. Moramo nešto savremenije da stavimo, kao na primer – gondolu, pa će biti i lepši i stariji!“

Poslednjih dana mnogo se priča o izmeni naziva ulica u Beogradu, koje je on inicirao.

Nisam ni pomislio koliko je to važno za uterivanje para u gradsku kasu, sve dok u štampi čovek, koji se rodio i živi 30 godina na istoj adresi, nije napisao u novinama koliko je para dao i šaltera promenio kod registracije vozila, zbog višestrukog menjanja naziva ulica. Sad sam tek shvatio i Vuka Draškovića kad su njegovi bili na vlasti.

On je to prvi počeo.

A ovome malom Musoliniju bih poručio da vodi računa o Ulici gospodara Vučića.

Da se ne desi da nešto pomeša kao sa ona dva Branka Pešića. Neću da mu odam tajnu gde je Cavtačka ulica.

Ima samo tri kuće, ali i tablu. Može da se desi da je dodeli Nikoli Kalabiću, „heroju“ Jugoslovenske vojske u otadžbini koja se borila protiv okupatora. A inače sam čuo da mu se i onaj spomenik Pobedniku smučio kad je saznao da ga je izvajao neki Hrvat – Meštrović.

Autor je arhitekta