Mutni nagoveštaj cenzure

Knjiga se superiorno nametnula svojim kvalitetom, tako da je žiriju bila dovoljna samo jedna sednica da donese odluku i da, potom, telefonom čestita dobitnici na zasluženom priznanju.

Tada je došlo do obrta koji ne služi na čast ne samo Novom Sadu, kao kulturnoj prestonici Evrope, već ni nekoj kulturoidnoj, pa čak ni dobrano zaostaloj sredini.

Kao poštovalac lepe literature, a posebno književnog dela gospođe Lengold, pokušao sam da razatkam korene nastale bruke. Razmenjivao sam poruke sa laureatkinjom i sa dva člana žirija, a obratio sam se i Kulturnom centru Novog Sada (KCNS), kao organizatoru manifestacije „Antićevi dani“.

Uz ostale prikupljene informacije, moguće je složiti jedan neveseo mozaik.

Dvoje članova žirija tvrde da su na sastanku za koji su se „dogovorili da je konačan… dobili pobednika“ i da su završetak rada proslavili u restoranu, odakle su, zajedno sa predsednikom žirija, čestitali pobednici.

Nesrećni predsednik je doveden u ponižavajuću situaciju da u 86. godini samog sebe opovrgava.

Pokušao je da ubedi gospođu Lengold da joj nije čestitao na nagradi, već da ju je samo obavestio da je jedna od mogućih kandidatkinja, a da je taj „predlog“ trebalo da potvrdi ili odbije Odbor „Antićevih dana“.

On „nije mogao da se seti“ šta je uradio sa zapisnikom.

Taj frustrirani čovek je čak reagovao agresivno, grubo zamerivši gospođi Lengold što ga je podsetila na njegovu prevrtljivost („… mislim da je ružno njeno reagovanje. To nije dostojno jedne pesnikinje…“).

Počinio je i tipičnu frojdovsku grešku citiranjem Disove sintagme: „Mi čekamo cara“ i objašnjenjem da je moćni imperator „vanredno stanje“, a ne predsednik Odbora, izvesni Miloš Vučević.

U istom maniru istupio je i KCNS.

Oglašavanje J. Lengold o počinjenoj nepravdi označio je „insinuacijama i konstrukcijama na osnovu bujne mašte“, „mizernim politikanstvom“, te kao „jeftin spin“, „trik“, „efemerne žalopojke“ itd.

Odbor „Antićevih dana“ i taj centar su ustvrdili da „nisu dobili nikakvo zvanično obaveštenje od žirija“.

Time prebacuju krivicu na predsednika žirija koji je zdušno prihvata (da li iz straha, ucene ili puste želje da mu ne izmakne honorar i za sledeću godinu).

To, međutim, ništa ne menja.

O radu žirija starala se pomoćnica gradskog načelnika za kulturu, koja je bila obaveštena o ishodu glasanja.

Čak i ako se ona, zajedno sa predsednikom žirija, zaverila da ova manifestacija propadne, u KCNS su morali da se zapitaju zašto ih, mada uredno isplaćen za svoj trud, žiri ignoriše i da izaberu novi.

Žiri ipak nije dunavski potopljenik o kome se godinama ćuti.

Tužna je istina da zaista „žiri predlaže jednog ili više stvaralaca, a Odbor prihvata ili donosi odluku nezavisno od žirija“.

Taj nakaradni pravilnik po svoj prilici se drži u potaji, a aktivira se kad se pojavi nepodoban kandidat.

Izvesno je da za njega nisu znali članovi žirija (setimo se čestitki za nagradu).

Postupak podseća na relativizaciju istine po kojoj je u sovjetsko doba bio čuven Radio Jerevan. Vest bi glasila: „U osnovi je tačna informacija da je književnica Jelena dobila nagradu. Jedino nije u pitanju književnica, več novinarka, ne zove se Jelena, već Ana i nije nagrađena, već je uhapšena.“

Verovatno nigde u svetu ne postoji nagrada opasana takvim zidom predostrožnosti, kako ne bi otišla u „pogrešne“ ruke. Sve naše nagrade kojih čovek može da se seti – „Meša Selimović“, „Desanka Maksimović“, „Miloš Crnjanski“, „Andrićeva nagrada“, NIN-ova nagrada – dodeljuje stručni žiri.

I o nagradi Grada Beograda jednostepenim odlučivanjem odlučuje izabrani Odbor. Niko još nije imao dovoljno nekritičnosti da stručni žiri učini nerelevantnim nametanjem nekog nadžirija, kao kontrolora ideološko-političke podobnosti kandidata.

Postavlja se pitanje da li su dični žitelji „srpske Atine“ svesni sramnog zida cenzure podignutog oko dodele nagrade nazvane po njihovom (i našem) omiljenom pesniku.

Za izradu svog čuvenog mosta angažovali su inženjera Žeželja, a ne nekog pesnika (koji bi most „projektovao“ po oblacima).

Po analogiji, i za izbor najbolje zbirke pesama razumno je da se pouzdaju u mišljenje književnih kritičara, a ne amatera i partijskih aparatčika opšte prakse.

Bruka za ovaj kulturni skandal ide na dušu novosadske, vojvođanske i cele srpske javnosti.

Autor je epidemiolog, redovni profesor Medicinskog fakulteta u penziji