Na 31. rođendan DS je bez svoje adrese

Krajem 1989. godine grupa od trinaest intelektualaca sačinila je „Pismo o namerama“, programski proglas o osnivanju Demokratske stranke.

U beogradskom Domu omladine 3. februara 1990. godine održana je osnivačka skupština Demokratske stranke.

Za prvog predsednika izabran je Dragoljub Mićunović.

Bila je to prva opoziciona stranka formirana i pre donošenja zakona kojim je omogućen višepartijski sistem.

Stranka je baštinila nasleđe stranke osnovane 1919. godine čiji su predsednici bili Ljuba Davidović, potom Milan Grol.

Od obnove rada Demokratske stranke svake godine obeležavan je 3. februar kao dan stranke.

Nekad je to bilo skromno, nekad spektakularno.

O tome mogu lično da svedočim jer sam i sama bila organizator svih tih proslava.

Posle 31 godine nema proslave.

Posle 31 godine postavlja se pitanje: Postoji li Demokratska stranka?

O tome danas odlučuje administracija vladajuće stranke SNS, koja već pet meseci vaga da li je DS stranka koju predstavlja Zoran Lutovac čvrsto ukopan u sopstveno uverenje da je on jedini legitimni zastupnik te stranke ili je to Branislav Lečić, koga je na izborima u kojima je je učestvovalo skoro 3.000 članova izabran za predsednika?

Tako je najstarija i najorganizovanija stranka u višepartijskom sistemu Srbije postala talac vladajućeg režima.

Zasluge za ovu sudbinu Demokratske stranke pripada pre svega i ljudima koji su ovu stranku vodili poslednih godina i vladajućem režimu kome je politički cilj bio eliminisanje Demokratske stranke.

Demokratska stranka od svog osnivanja nikad nije imala većinsku podršku biračkog tela, nikad nije ostvarivala neke značajne izborne rezultate, nikad nije bila posebno omiljena, ali je uvek imala značajan politički uticaj.

I danas kad se govori o bivšem režimu svi podrazumevaju da je to režim Demokratske stranke iako je ona oduvek bila u nekim komplikovanim koalicijama zbog kojih je uvek morala voditi računa o interesima koalicionih partnera, nekad je bilo teže izaći na kraj sa tim interesima nego sa opozicionim.

Opšteprihvaćen javni stav: Demokratska stranka je odgovorna.

Kako je takav stav formiran imajući u vidu stepen podrške, broj glasača?

Mogući odgovor je: Demokratska stranka je uvek imala najsnažnije ličnosti na političkoj sceni Srbije, jasne ideje, opredeljenja, politički program.

Ostali su se „šlepali“, lagodno jer se uvek znalo ko je odgovoran: DS.

Demokratska stranka je nastojala da udovolji ambicijama svojih koalicionih partnera, ne retko odustajući od svojih programskih opredeljenja, verujući da postoji viši cilj.

Ne može to!

Ne prolazi u Srbiji!

Ili si neprikosnoveni gazda ili se bedni slabić.

Srpsko društvo pretežno nije sklono kompromisima, dugoročnim ciljevima.

Demokratska stranka je u suštini platila cenu onoga što su bile njene osnovne i najjače karakteristike: snažne ličnosti, ali i sujetne individue koje nisu bile spremne da se povinuju stranačkim odlukama, jasna opredeljenja, kao npr. o privatizaciji koja su se pretvorila u teške optužbe da je DS uništila, je li, vrlo uspešno privredu Srbije.

Kriv je Boris Tadić jer je pokušao da obezbedi većinsku podršku za pristupanje Evropskoj uniji, pa je podržao krilo SRS koje se odlučilo da to opredeljenje podrži (tako je formirana SNS).

Kriv je Zoran Đinđić jer je ugazio u živo blato nasleđa Slobodana Miloševića, u kriminalnu strukturu države u kojoj su sve državne strukture bile upletene.

Kriv jer je nastojao da okupi ljude koji su imali energiju, koji su mu se učinili da imaju snage i entuzijazma da se bore.

Đinđić je imao svest o tome da su mu potrebni ljudi, milioni ljudi koji će zdušno raditi na promeni sistema.

A ljudi su kvarljiva roba.

Većina ljudi kad dođe do nekog prostora moći nastoji da sopstenu moć iskoristi.

Đinđić je to posle izvesnog vremena uviđao, ali već je bilo kasno.

Ti ljudi su stvarali svoje krugove moći.

Na kojim sve frontovima je taj čovek morao da se bori?

Svoju borbu platio je životom.

Demokratska stranka ni sa tom najstrašnijom žrtvom nije na pravi način umela da se nosi.

Strepeći da ne stvara kult, DS se je bila oprezna i snebivljiva prema nasleđu Zorana Đinđica.

Pomenula sam samo neke okolnosti zbog kojih je danas Demokratska stranka beznačajna činjenica na političkoj sceni Srbije.

Jake ličnosti, sujetne, isključive, koje su uglavnom napuštale stranku i formirale svoje strančice, kompromisi koji su pravljeni sa koalicionim partnerima zarad viših ciljeva koji su retko ostvarivani, nedoslednost u ostvarivanju sopstvenog programa i ideja zbrisale su Demokratsku stranku sa političke scene.

Demokratska stranka posle 31 godine nema više svoj identitet.

O tome će odlučiti državna administracija.

Demokratska stranka posle 31 godine prvi put od osnivanja nema nijednog odbornika, nijednog poslanika, Demokratska stranka posle 31 godine nema svoju centralu, prostorije, zaposlene, nikakav prihod.

Demokratska stranka posle 31 godine nema svoju adresu.

Ne zna se ko su njeni članovi.

Oni preostali se međusobno satiru uvredama.

Logično je postaviti pitanje Zoranu Lutovcu: Imaš li ti, čoveče, svest da si izbrisao Demokratsku stranku?

Uprkos svemu duboko verujem: Srbiji je neophodna Demokratska stranka.

Nema u Srbiji mesta u kome ne postoje te stare demokrate koje bi mogle da ožive ideju demokratije, pravednosti, istinske odbrane pravih vrednosti.

Verujem u njihovu snagu i sposobnost da motivišu mlade, odlučne, hrabre da se pokrenu, da učine nešto dobro za svoju zemlju, jer kako bi rekao Zoran Đinđić: „Mi imamo samo jednu zemlju i ta zemlja ima samo nas.“

Autorka je članica DS