Na drugoj strani nije "bilo ko", već osoba koja je ceo svoj život posvetila politici, političkoj borbi, borbi za vlast 1Foto: Danas/Uglješa Bokić

U životnoj dobi sam kada me sve podseća da mi je više života proteklo, nego što mi je preostalo. Depresivna nostalgija, naizmeničnost erupcije sećanja i još naglijeg gubitka memorije, dosadni lumbago, staračka džangrizavost, toksična malicioznost, nepravedna netrpeljivost prema mlađim (de)generacijama. Spisak ne može da stane u podsetnik koji postaje upozoravajuće opširan.

Nedostatak fizičke i mentalne kondicije nadomestiću iskustvom, trajanje i izdržljivost je prednost nas staraca. Analiza je metod koji zahteva vreme, preciznost i temeljan rad-izazov za mene, opozicionog trećepozivca koji polako sprema prsa za prvoboračko ordenje.

Svaka društvena kriza ima svoje uzroke, ali kod nas je običaj da se bavimo posledicama. Jedna od posledica jeste pojava novih lidera, junaka, protagonista bunta koji je kriza prouzrokovala. Deveti mart je Vuka Draškovića ustoličio kao „kralja trgova“. Šetnje protiv izborne krađe izbacio je studentske lidere, ne samo kao poželjne bračne partnere, već i kao novu političku nadu. Duo Koštunica-Đinđić izveo je petooktobarsku revoluciju. Tokom dosovskog desetljeća dominacija radikala sprečavala je proboj bilo koga drugog, drugačijeg, mlađeg, sposobnijeg. Oko njih su svi ostali statirali, balansirali, meandrirali. Zato se i danas primećuje zaostalost u političkom razvoju (a kod nekih i na drugim poljima) i kod mladih lavova DSS-a i kod kandilovaca Dveri i kod podzemnih jurišnika Obraza, Strojeva, Naših… Za vreme Vučićevog svevlašća ciklično se smenjuju razni protesti i još raznovrsniji predvodnici istih. Neki su se vratili u zasluženu anonimnost, neki i dalje glumataju procvale revolucionare, neki se povremeno pojavljuju da bi odradili povereni zadatak, vešto krijući svoje poverenike.

Na drugoj strani nije "bilo ko", već osoba koja je ceo svoj život posvetila politici, političkoj borbi, borbi za vlast 2
Foto: Privatna arhiva

Najnoviji sukobi na ulici, u skupštini, po gradovima Srbije, na raskrsnicama, kružnim tokovima, mostovima, promovisali su aktiviste kao novi politički impuls koji je nedostajao, koji donosi nedostajuću energiju, koji nagoveštava promenu sistema koji se trudi da svaku promenu spreči, poništi, obesmisli. To svakako ohrabruje. Ono što zabrinjava jeste očaj opozicionog biračkog tela koji vapi za bilo kim ko bi mogao da ugrozi postojeći poredak, da bude realni konkurent vlasti, da probudi nadu da je pobeda moguća.

Tu imamo tri elementa kompleksne jednačine.

Isfrustrirane građane koji su proterani iz sistema, koje zarobljena država tretira kao teret, kao virus, kao opasnost. Deo njih odlazi u rezigniranu apstinenciju, njihova ljutnja je baražna vatra koja pogađa sve, i nevine i krivce, njih mogu samo vanredni događaji da pretvore u birače, preostali deo vremena provode kao pesticid koji umesto da ubije štetočine truje plodnu zemlju i ne dozvoljava ni plemenitim kulturama da procvetaju.

Drugi element su aktivisti. Za divljenje je njihova energija, hrabrost, kreativnost u izrazu, žrtva koju podnose. Svako od njih mogao je da izabere udobnu fotelju i podmazanu tastaturu umesto biber spreja, pesničenja i šutiranja kroz koje prolaze na liniji dodira sa falangama režimskih crnokapuljaša. Oni su greška sistema, na njih sistem nema adekvatni odgovor.

Represijom oni postaju sve brojniji, ignorisanjem oni postaju još razdražljiviji, pokušajem kompromisa sistem pokazuje svoju slabost. Zato je jedino preostala diskreditacija, pronalaženje prljavog veša, grozničavo traženje za bilo kakvim životnim faulom koji bi poslužio kao višednevni spin dežurnim Informer hijenama i lešinarima.

Treći element je „bilo ko“. Ova nepoznata čini jednačinu ne samo kompleksnom, već često i nerešivom. Bilo ko samo da je nov, bilo ko samo da je odlučan, bilo ko samo da ne prevari, bilo ko umesto ovog pa ćemo ga menjati posle, bilo ko… To „bilo ko“ postaje velika slabost opozicionog bloka, jer se ređaju kandidati bez ikakvog kriterijuma, bira se stihijski, pravi se veštačka konkurencija i infantilne projekcije.

Kada ulazite u borbu, da biste pobedili morate biti bolji od svog protivnika. Pre nego uđete u ring, trebalo bi da znate njegove slabosti, njegove navike, pre svega njegove prednosti i sve ono što može predstavljati opasnost u toku borbe. Na drugoj strani nije „bilo ko“, već osoba koja je ceo svoj život posvetila politici, političkoj borbi, borbi za vlast. Sada kada je tu vlast najzad osvojio, sigurno je neće prepustiti olako, posebno ne onima od kojih ju je preuzeo. I sigurno je neće predati bez borbe. I sigurno ta borba neće biti fer. Zato naspram njega ne može i ne sme biti bilo ko. Mora biti neko ko će želeti njegovu poziciju više i jače od njega. Mora biti neko ko će toj borbi biti posvećen 24/7. Mora biti neko ko ima iskustvo i sa udarcima ispod pojasa, neko ko je spreman na ultimativnu žrtvu, neko ko je spreman da žrtvuje dobar deo svog života, ali i živote svojih bližnjih, za opšte dobro, za borbu koja je unapred ne neizvesna, već ju je možda nemoguće dobiti.

Nije moguće dobiti blickrig protiv Vučića. Nije moguće popularnog glumca, akademika, profesora, staviti naspram političkog predatora. To ne bi bila borba, već masakr. Ne zavaravajmo se našom fiktivnom moralnom superiornošću, vrednostima, iskrenošću i ispravnošću. Neće se protiv njega boriti naš odraz u ogledalu, naša slika o nama, već percepcija onih koji su juče ili glasali ili se kolebali da glasaju za Vučića. Matematika je jednostavna, pa i proporcije treba pojednostaviti – ako on ima dva, a mi milion, nije samo potrebno da njega napusti pola miliona, već i da isti broj priđe nama. Taj „shift“ ne mora da bude iz basena razočaranih naprednjaka, može se zahvatiti i iz dobrog dela apstinenata kojih je inače najviše. Dakle, pola miliona u minusu on, pola miliona u plusu mi, pa da trka bude iole neizvesna. Bez toga sve ostaje samo priča, vetar, ništa.

Na kraju, fenomen „bio ko“ ostavlja brisani prostor za razne uljeze, kukavičja jaja, dvostruke agente. To se ne radi samo prevare radi. To nije taktički potez, mađioničarski trik, jeftinog dribling. To je strateški udarac jer je stvaranje lažne opozicije poput štampanja lažnog novca.

Upumpavanje falsifikovanog novca u platni promet dovodi do haosa u finansijskom sistemu. Lansiranje opozicionih falsifikata u javnost dovodi do haosa u političkom sistemu. Još gore, štampanje lažnih novčanica dovodi do opšte devalvacije i ukupnog smanjenja vrednosti novčane mase. Dakle, ne profitira samo falsifikator i falsifikat koji glumi nepostojeću vrednost, već svi učesnici zajedno gube na vrednosti, pa je pobednik poznat i pre početke tržišne utakmice. Naravno, poželjno je da falsifikata bude što više kako bi efekat bio što bolji, odnosno uz falsifikovanje najbolje je i razjediniti opoziciju, jer falsifikat kriminalizuje opoziciju, a proliferacija ili kvantitet bez kvaliteta je dodatno devalvira. Oba procesa vode ka istom – dramatičnom smanjenju poverenja građana u domaću valutu, odnosno poverenja građana u opoziciju.

Zakonska je obaveza prijaviti falsifikovane novčanice, tako je i obaveza prijaviti lažnu opoziciju ili ukazati na njenu lažljivost.

Mora postojati mehanizam provere ispravnosti novčanica, odnosno opozicije, mora se proceniti i oceniti originalnost proizvoda koji kupujemo. Ne može to biti „bilo ko“, ne može kvalitet biti bilo kakav, sa bofl robom se ne može uspeti.

Zato ovaj poslednji bunt koji se može sa pravom nazvati narodnom samoodbranom, ne sme da postane narodna samoobmana. Mnogo puta smo do sada bili prevareni. Ovog puta prevaranti možemo biti samo mi varajući sami sebe.

Autor je lekar i TV autor

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari