Na kanabetu kod Jovane

Ljudi u dubljoj depresiji se neretko zapuste, dok oni sa psihozama ne umeju da prilagode odeću vremenskim uslovima, ili se pak oblače toliko čudno da izazivaju pažnju. Sve u svemu, ludilo kad-tad postane vidljivo.

Bizarna scenografija jutarnjeg televizijskog programa u kome preko puta groteskne figure polugole voditeljke, koja pretežno ćuti i trepće, sedi čovek u odelu s kravatom, zakopčan do grla, ili žena u sakou, takođe zakopčana do grla, i govore o svojim važnim državničkim poslovima, o ozbiljnim problemima u zemlji i svetu – zapravo otkriva dubok poremećaj u samoj državi.

I nije ovde ponižena Jovana, koja načas prekida monolog čoveka u odelu o lošem momku sa Kosova bezazlenim, kratkim pitanjem „a što?“ U smislu, zašto on to radi, predsedniče, taj loš momak o kome pričate? Dakle, njena našminkana usta proizvela su pitanjce „A što?“

Kao da nije voditeljka jutarnjeg programa jedne nacionalne televizije već devojčica koja sedi na klupi u hladovitom parku pored svog dede koji je upozorava na opasnosti u okruženju. „Ako ti neki čika u odelu ponudi bombonu, ne uzimaj nikako!“, kaže brižni deda. „A što, deda?“, pita mala Jovana ljupkim glasom. Ili, još bolje: „A što, deko? Što da ne uzmem bombonu? A jel’ da uzmem ako čika nije u odelu?“ „Jooj, Jovanice, zlato dedino, ništa nisi razumela!“, zapomaže deda. „Na koga li tako teško shvataš, moji su svi bistri, tvoja majka bila je najbolji matematičar u razredu, al’ onaj tvoj otac…“

Da ostavimo sada malu Jovanu da čavrlja s dedom na klupi u hladu i da se vratimo ovoj u studiju. Ne, nije ponižena ona, već čovek u odelu koji sedi preko puta nje, samo što toga možda nije svestan. Ali, to ne bi moralo da nas zanima. Ako neko želi da se srozava, ili to čini nesvesno, to je njegova lična stvar.

Ono što mora da nas zanima jeste unižavanje same funkcije predsednika, i premijerke. Na naše oči njihove državničke pozicije razgrađuju se pod Jovaninim pogledom, krune se sa svakim njenim treptajem. Obezvređivanjem najvažnijih funkcija u državi, ponižava se zapravo sama država, a samim tim i njeni građani. I zato to postaje i naša stvar. Zato je Jovana i naša. Ne pripada samo Pinku i predstavnicima vlasti, već i svima nama. S tom razlikom što je za njih lutka, a za nas, zajedno sa svojim gostima, ilustracija iščašene stvarnosti.

Pitam se kakva je u Srbiji recepcija ovakvih nebuloznih „predstava“ na televiziji s nacionalnom frekvencijom. Pokušavam da uđem u um smerne sredovečne žene, koja obožava predsednika, i pročitam joj misli dok uz prvu kafu prati jutarnji program Pinka, odano slušajući šta to mudro zbori čovek u odelu.

Da li Rada (neka se tako zove) podržava scenografiju smatrajući da je u redu što je preko puta njenog voljenog predsednika jedna crna bluza bez rukava dubokog, valovitog izreza? Voditeljka ima nešto i na glavi, kao i uvek. Ali, dobro, to ženi u čiji sam um uletela ne smeta, međutim, dekolte joj ne da mira. „Vidi je, vidi, kako je nije sramota“, mrmlja Rada između dva gutljaja kafe.

„Mile, pogledaj kako se obukla za razgovor s predsednikom! Ova omladina danas nema stida… Ima li ona majku, oca?! Sram je bilo! On, mučenik, ne zna gde da gleda. Tačno se vidi da mu je neprijatno.“ Mile ćuti, srče i on svoju kafu, sleže obrvama, ne zna šta da kaže. Tog jutra Mile nema svoje mišljenje o tome treba li se tako obući ili ne za razgovor s predsednikom o važnim državnim temama. A što i da razbija glavu oko toga? Ko da je, pak, nekom stalo do njegovog mišljenja. Šta njega briga kako se ta obukla! Ovog jutra dovoljna mu je kafa i njene sise na ekranu. A ova njegova Rada ionako samo gunđa… Verovatno je ljubomorna, njene se oklembesile skoro do pupka.

Kad jednom prođe ova farsa od naše stvarnosti, ova tragikomedija, ova burleska, ova lakrdija – mislim da će istoričarima i analitičarima biti zanimljiva gostovanja predsednika i premijerke kod Jovane, zato što, čini mi se, razotkrivaju samu suštinu njihove vladavine. Sede na pogrešnom mestu, nedorasli svojim funkcijama, kao loši glumci kojima jedino kostim valja, dok im je igra ne samo neubedljiva, isprazna, površna, već i duboko tragična u promašenosti. Za razliku od njih, Jovanina uloga je savršena.

Život, kao vrhunski režiser, postavio ju je u taj studio polunagu, blaziranog lica, opremljenu svakojakim kičem, kako bi odudarala od sagovornika u odelima koji pokušavaju da ozbiljno govore o važnim državnim pitanjima, i kako bi na taj način njihov nastup obezvredila. Uz to, ti gosti su se sami pozvali. I tako dolazimo do suštine ove tragedije. Niko ih ne tera na ovu blamažu. Dolaze sami na kanabe.

A ako bismo pokušali da neurednu scenografiju malo sredimo, uskladimo kostime, drugim rečima, ako bismo malo razvukli scenu preko ivice stvarnosti, pošto već ionako gazimo na teren pozorišta, šta bi se moglo dobiti? Poštujući položaj domaćice, Jovanin kostim nećemo menjati, ali zato predsednik dobija šarene kupaće gaće, ionako je leto, na glavu mu stavljamo slamnati šešir, na nos naočare za sunce.

Na stopala mu navlačimo žute papuče (tek da se zabavimo i malo mu podvalimo, on je ionako prezauzet, nenaspavan, neće ni primetiti boju papuča). Izvlači stolicu i seda preko puta golišave, preplanule Jovane. U drugoj sceni za premijerku smo pripremili ružičasti kupaći kostim, kako bi bila zadovoljna i televizija na kojoj gostuje, stavljamo i njoj šešir na glavu i naočare na lice. Sada nije važno o čemu će pričati, kostimi su usklađeni, neka bar i kostimograf bude zadovoljan. Ne samo televizija.

Šta se još može zamisliti? Možda i kofica i lopatica za igru u pesku, što da ne? Jer, ako privremeno odgurnemo tragediju, dobija se predstava za najmlađe. Smarajuća, nemaštovita, dosadna, kakvu deca napuste već u prvim minutima.

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.