Na koga bi trebalo da liči Stefan Nemanja

Ja sam se oglasio u listu Danas povodom pisma koje je veliki režiser Goran Marković uputio isto tako velikom režiseru Emiru Kusturici, koji je bio u žiriju za odabir najboljeg rada na konkursu.

Bez uvida u uslove konkursa i prispela rešenja tekstom pod naslovom „EMIRE, NA POGREŠNOJ SI STRANI“ branio sam pravo g. Markovića da svoga kolegu pita šta ga je opredelilo da glasa za ovaj spomenik visine 28m u maniru soc. realizma, ali još više da ukažem Emiru da ton i način na koji je odgovorio g. Markoviću ne priliče čoveku njegovog renomea i obrazovanja.

Tom prilikom izneo sam opšte poznata saznanja, čemu nas uči istorija umetnosti, kad se država ili grad odluče da nešto grade u stilu „gigantizma“.

Ko se seća, moja poslednja rečenica je bila da ovo što se gradi nije spomenik Stefanu Nemanji nego njegovom naručiocu.

U međuvremenu bilo je još nmogo različitih stavova i mišljenja, čak i takvih da Nemanji i ne treba spomenik, jer on je za života već izgradio sebi spomenike, manastire Studenicu i Hilandar u kome se i zamonašio, što i nije daleko od pameti.

Ali najnoviji broj časopisa za arhitekturu, nauku i umetnost „ASA“, koji izdaje Asocijacija srpskih arhitekata, donosi dva izvanredna teksta koji bacaju novo svetlo na ovaj slučaj odabira pobednika konkursa.

Oba teksta su iz pera glavnog urednika, arhitekte Slobodana Maldinija.

Jedan je IN MEMORIAM, posvećen nedavno preminulom velikom vajaru Miodragu Živkoviću, koji je kao i Kusturica bio član žirija za pomenuti spomenik, a prema pisanju nekih medija, povukao se iz tog žirija.

Drugi tekst g. Maldinija pod naslovom „Naličje spomenika“ ukazuje na to da su mu bili dostupni i uslovi konkursa i prispela rešenja i da je većina onih koji su o tome pisali tumarala po mraku, ili bila nekompetentna da o tome govori.

A poznata je činjenica da se sadašnja vlast trudi da mnoge stvari koje radi, ili ima nameru da radi, krije od svojih građana, ili, u najmanju ruku ih prikazuje drugačijim nego što jesu.

Po mišljenju g. Maldinija i g. Marković i g. Kusturica su u svojim pismima bili daleko od odbrane koncepta estetike spomenika, mada mislim da im to nije ni bila namera, ali je očigledno da umetničkom stavu prvog drugi suprotstavlja rodoljublje, pa u širem kontekstu i pravoslavlje.

A šta se u suštini tačno dogodilo.

Dakle, u žiriju su osim g. Kusturice i prof. vajara Miodraga Živkovića, bili i akademik, vajar Svetomir Basara i akademik, slikar Vladimir Veličković.

Pri raspisivanju konkursa oni su dali preporuke učesnicima „da skulptorsko prikazivanje Stefana Nemanje bude u stojećem stavu, u jednostavnijem vladarskom sakosu, plaštu sa skinutom kapuljačom, vencem na glavi, elkompionom na grudima, neisukanim mačem i Hilandarskom poveljom“.

Već iz ovako sročenih detalja jasno je da je traženo realističko delo i tu nema mesta savremenim umetničkim shvatanjima.

Iako su i g. Živković i g. Veličković promenili stavove, a Živković se povukao iz žirija, svi su potpisali zapisnik o izboru ruskog vajara Rukavišnjikova.

I sada nastupa ono što je sporno.

Žiri je dakle doneo jednoglasnu odluku, ali ona nije ispoštovana!

Najpre u tome što je nagrada dodeljena skulpturi visokoj 15 metara, a naručena je skulptura od 28 metara, što je gotovo duplo veća visina i ko zna koliko veća težina i količina bronze!

Drugo, pobednička skulptura je frontalna, postavljena u osu Nemanjine ulice, sa središtem u osi simetrije zgrade stare žel. stanice i vidljiva sve do Slavije.

Ona koja je naručena realizuje se kao profilna skulptura, bočno pomerena izvan ose Nemanjine i stare žel. stanice.

Dakle, spomenik dopremljen iz Rusije nije onaj koji je pobedio na konkursu.

Koncepcija masa, kaže arhitekta Maldini, jeste drugačija, čak glava Stefana Nemanje nije ni slična originalnoj.

Neproporcionalna je i izobličena!

Samo se može nagađati ko je doneo ovakvu odluku da se naruči nešto što nije pobedilo na konkursu, čiji je to interes i na koga treba novi Stefan Nemanja da liči, pošto je jasno da nimalo ne liči na onoga iz pobedničkog rada.

Stoji doduše i konstatacija g. Maldinija na kraju, da su ruska i srpska kultura različite, jer je Rusija ogromna „imperija“ u kojoj je sve veliko (zgrade, bulevari, trgovi, pa i spomenici), ali to nam je slaba uteha za ovakav promašaj.

Ostaje moja konstatacija iz ranije objavljenog teksta da ovo nije spomenik Stefanu Nemanji već njegovom naručiocu.

Autor je arhitekta